У школи је било уобичајено, нисам имао никаквих проблема. Оцјене су биле већ ту, полугодиште је за десетак дана, сада су била само понављања и пропитивања за вишу оцјену. А ја сам убијао време читајући књиге или новине. Еленин глас сам очекивао око половине мјесеца, а са Мајром ћу се видити у петак, па ћу знати шта ће од тога свега испасти.

Дошао сам на Славију на договорено мјесто у договорено време и Мајра је била тачна. Дан зимски, сив, по коловозу и тратоару каљужа од разгаженог сњега, људи журе с посла, неко на трамвај,неко на аутобус, неко пјешачи бирајући гдје ће стати између локвица, а ја и Мајра размишљамо гдје би. Хладно је да идемо негдје у шетњу, па предлажем јој да идемо у кино на пројекцију у четри сата, ту у биоскоп “Партизан“, то јој је успут до аутобуса, наравно, ако нема друге жеље и планове.

-“Важи, одговара ми, идемо.“- слаже се она.

Били смо у капутима, са шаловима и рукавицама, као да смо оклопници. Она је носила торбу са књигама, а узела ме под руку “… ради клизавице…“, како рече. Успут ми је причала како је у њеној школи, као јој је тешко путовати, како има мало времена за учење, али све у свему је добро, а шта би без школе, можда у “Зеленгору“, фабрику конфекције у Умци, за мизерну плаћу и рад у три смјене. Зна то, јер јој мама тамо ради, па јој у много чему мора код куће помагати.

Њену уздржаност и несигурност покушао сам одгонетнути; или до сада није имала озбиљнију везу, па треба бити стрпљив или је можда имала горко искуство, па се боји да јој се не понови тако нешто или је једноставно таква по нарави и одгоју у фамилији. Одлучим да будем отворен:

-“Реци ми да ли си имала момка ?’

Погледа ме изненађено:

-“Нисам.“- заста – “Само смо се гледали, као деца, ништа више.“

-“Тако љепа и згодна, па да ти се момци нису удварали?“- као чудим се.

-“Задњу годину сам се развила, била сам као дечак, ништа посебно.“- поцрвени она.

-“Није могуће да сам то ја први примјетио?“- шалим се.

-“Ниси, добацивали су ми онако, али ти си први који ми је предложио рендес.“ – уздахну с олакшањем схвативши да се о свему може лако разговарати.

-“Зар су на Умци момци куавице?“ – смијем се.

-“Ма, то је село, одмах се све прочује и прича више него што је истина, не желим се тамо с никим састајати.“ – одговори ми сада сасвим прибрана.

Сала у биоскопу је била скоро празна, па смо могли сјести гдје нас је воља. Скинули смо капуте и ставили их на сједиште до нас. Она је била у модрој кецељи, какве су тада носиле средњошколке. Одлучио сам да не будем превише насртљив, нека све тече спонтано, како би јој дао времена да се ослободи и стекне сигурност и повјерење, јер се овдје није радило о страсној љубави на први поглед. Међусобна симпатија, али засад ништа више од тога. Све ће доћи полако и постепено, има времена.

“Филмске новости“ су приказивале призоре са новогодишњег славља с разних мјеста, од друга Тита, џет сета по хотелима високе категорије, па до радничке класе у Радничким домовима и на радном мјесту, те народа на улицама и трговима. Филм је био неки из “Б“ продукције, досадна драма чија се радња одвијала углавном ноћу или по суморном времену, са непознатим глумцима, па нас није ништа ту заинтересирало, а тамни екран је шкрто освјетљавао салу, што нам је било добродошло.

Загрлим је и привучем да се наслони на мене, а онда јој почмем љубити увојке косе поред ува. Није се бунила, али није ни одговарала, као да се скаменила. Њежно је узмем за браду, окренем јој лагано лице према своме и пољубим у усне, овлаш, па кад не наиђох на отпор, други пут јој гурнем језик међу меке и сочне усне. Она уздахну кроз нос, иприхвати пољубац и затвори очи, док јој је на лицу играо одсјај са екрана.

Трже се, погледа по сали и кад се увјери да су сви углавном забављени сличним послом, ослободи се и загрли ме с обе руке и поче се страсно љубити. Увучем јој руку испод кецеље на прсима и стискам јој њежно наизмјенично сисе, округле и тврде као двије јабуке, а она се увија и сада увлачи језик у моја уста и стиска бутине додирујући моје ноге ситним трзајима.

Филм се завршио за трен, а ми смо се нашли у парку испред “Ластине“ станице.

-“Немој ме пратити до тамо, сигурно има неко познат на аутобуској, не би желела да ме одају мами.“- каже ми.

-“Добро, опростићемо се овдје.“- загрлим је и пољубим.

-“Ћао.“- рече и весело одскакута, окрену се на по пута, насмија се и махну руком.

Чекам да се изгуби у гужви, а тада кренем на трамвај четворку. Сједим на климавпм сједишту и размишљам: “Било је добро за први пут, само полако, можда ће то бити љепа веза, ко зна шта живот носи.“

 

 

Advertisements