На Бадњи дан опет захлади, смрзну се бљузгавица на ногоступима и ухвати ледена покорица на локвицама, а тмурно небо просипаше прегршти крупних пахуља ношених кошавом у сметове уз зидове зграда и око жбуња у парковима. Свјетла су горила цјели дан по учионицама и ходницима школе.

Рутинске обавезе и тмурни дан учинише нас све безвољнима и напетима. Свак се увука у себе, шути или беизражајно гледа у неку књигу са мислима одлуталим ко зна гдје.

Враћајући се са ручка на који одох одмах по свршетку наставе на портирници добијем писмо. Познам Еленин рукопис, али ме зачудише њемачке маркоце и жиг поште ,,Frankfurt a/M “ са прекјучерашњим датумом. Ставим га у џеп и понесем у собу, тамо ћу га на миру читати, али ме је копкало мјесто слања, па пожурим прескачући два степеника одједном.

Бацим књиге и капут у ормар, испружим се на кревет, подбочим се јастуком и гледам писмо слутећи да нешто није добро.Отворим га полако и читам, а срце хоће да ми искочи кроз грло. “Не, није могуће, то не може бити истина!?“, помислим послије првог брзог читања и кренем читати полако, рјеч по рјеч, реченицу по реченицу.

-“Е, јеби га Боже!“- излети ми гласно.

-“Шта не ваља?“- помоли се Стевина глава са горњег кревета.

-“Ништа не ваља, ево!“- пружим му писмо.

Прочита га он на брзину и врати:

-“Шта ћеш, тако мора бити, нејде увјек нако како желиш, преболићеш ти то!“

-“Преболити велиш, а ожиљци што остају, а снови ?“ – кажем безнадно.

-“Снови, снови су твоји, а стварност није само твоја, мораш је са другима дјелити. Некад добијеш, некад изгубиш, треба настојати да мање изгубиш и готово. Сад си изгубио, прогутај и ћути, живот иде даље.“- покуша ме филозофски тјешити Стево.

-“Лажу људи кад кажу да се једном умире, сад видим да се умире на дјелове, такорећи од рођења.“ – рекох гласно као за себе.

-“Муре бити, мура да је тако.“- прокоментира Стево по буковачки и окрену се на кревету да спава.

А Елена је писала из Франкфурта на Мајни, да је тамо дошла са сестром и зетом и да ће тамо радити са њима за далеко већу плаћу, да ће становати са њима, да су је заручили за Нову годину и да је једва избјегла вјенчање, које се ради њеног противљења одложило до Ускршњих празника. Младић за кога је заручена зетов је кум и већ ради у Њемачкој. Тако се све брзо одиграло да се није снашла и да није имала снаге да се одупре вољи цјеле родбине, нарочито родитеља.

Сестри је све испричала о нама, а она јој је рекла да ће бол проћи, да време љечи све, да мора гледати на будућност, а која јој је са мном неизвјесна и далека. Ово пише уз сестрино знање као опроштајно писмо, док јој се срце кида и душа плаче и моли ме да је никада не заборавим, јер ме је волила искрено и пуним срцем и да ће ме увјек волити и да се нада да ће та њена вјечна љубав олакшати моју бол. Адресу ми не смије написати и да је ово стварни, за вјечност, опроштај.

-“Елена,Елена,моја Елена,

Немој ми рећи збогом..“ почеше ми се ројити стихови и док су моји цимери отспавали поподневни сан ја напишем пјесму и би ми лакше. А те ноћи сам је сањао, веселу, чиграсту и насмијану, како ми пружа руке негдје из даљине, а ја их не могу досећи иако настојим из све снаге и у зору се пробудим окупан у зноју и сузама. Прекрстим се и прошапућем:

-“Збогом Елена,нека те срећа прати у животу.“

Устанем, умијем се и обучем, изађем на ходник и гледам како пада сњег, сада мирно и обилно.

-“Мир Божји, Христос се роди.“- кажем сам себи и вратим се у собу. Зачу се звоно за буђење и ја се издерем:

-“Устај бандо, родио се нови дан!“

Они се тргоше, гунђајући поскакаше с кревета, а кад ме Стево угледа обученог просикта:

-“Ајде кврагу маниташу !“ – а онда се сјети – “Тако треба, данас је нови дан.“

А Бранко дода:

-“Шта се он има жалити, једна више или мање ? Мирјана, Мајра,Љиљана,Елена, све у исто време, а кад је једна отишла он се рстужио као да је била једина!? Сачувај ме Боже, шта би било да је стварно била једина, цркао би!“

-“Ћути, шта ти знаш? Ко ти је крив да ни једну немаш, неће те јер си смотан, а њега хоће и тако човјек мора. Свака се воли на свој начин, али ти то не можеш знати, па се не мјешај.“ – каже му Владо Томаш.

-“Тако је Владо, свака се воли на свој начин, све су драге.“- потврђујем му.

-“Да ми је знати шта на њему нађу, е то ми није јасно?“ – зафркава се Стево.

-“Све оно што ти немаш и никад нећеш имати, то поброј и ето ти одговора.“ – прикључи се Бранко Вуковојац.

-“Ајмо ћа, закаснићемо, како рекох, нови је дан!“- пожуравам их и сјуришмо се низ степенице, на доручак па у школу.

 

Advertisements