Тог поподнева требао сам се наћи са Мајром на Славији. Сњег је још падао, мада је прорједио, и није био неки дан за састанке, али ћу ипак отићи, нећу да на почетку почму проблеми и сумње без потребе.

Она је дошла по договору и рече да је мислила да нећу доћи због таквог времена, па јој је још драже што сам дошао. Пољубимо се хладним уснама, загрлим је и пођемо низ Немањину:

-“Отпатити ћу те до аутобуса, ко зна како ће касније возити по овој пледици.“ 

-“То сам и ја мислила, други пут ћемо наћи више времена.“- сложи се она.

Разговарали смо у ходу, пазећи да не паднемо по клизавом тратоару, а она је ставила своју руку у џеп мога капута, па смо се играли и милвали прстима. Пољубимо се на растанку, она оде у “Ластин“ аутобус, а ја на трамвај четворку. Договорили смо се да се састајемо понедјељком и четвртком те посебно у суботу када ћемо имати више времена, а то је уједно и крај првог полугодишта.

Та субота је била сунчан зимски дан, па смо кренули у шетњу градом, Маршала Тита улицом, преко Теразија и кроз Кнез Михајлову дођошмо на Калемегдан. Стазе су биле очишћене, а на недирнутом сњегу по страни играла је свјетлост. Са грана платана ту и тамо треском би се срушио нападани сњег, открављен од шкртог зимског сунца и гурнут дашком изненадног лахора.

Шетача је било мало, по који пар младих као нас двоје. Сјели би на клупу, коју су ваљда кроз јутро очистили, причали, смијали се и љубили. Мајра је била весела и опуштена.

-“Шта је тому разлог ?“- питам је.

-“Што је дан леп, што сам с тобом и што је крај полугођа.“- очи јој сијају.

-“Што је дан љеп то је од Бога, што је крај полугодишта то је од школе, а што си са мном, е, то не знам, реци ми ти.“- шалим се.

-“Па, драго ми је што сам с тобом, ето!“- напући усне.

-“Драго ти је кад те љубим ?“- пољубим јој усне.

-“Ммм…“- не прекида већ продужава пољубац.

Милујем јој груди, она се намјешта.

Сумрак се почео хватати, дође за трен, и ми кренушмо назад.

-“Ја вечерас путујем у Далмацију, нећемо се дуго видити, хоћеш ли да ти пишем?“- питам је.

-“Обавезно, дуга писма !“-запрети ми прстом.

Станемо уз бор и опет се грлимо. Она ме загрли руком око врата, дојке ми боду прса, а ја је стежем око струка, бутине нам се додирују и осјећам како њене лагано дрхте. Кренем руком према доњем јој дјелу трбуха и лагано продужим у међуножје. Њене бутине јој јаче задрхташе, али пусти руку да је преко панталона милује, јаче ме загрли и страсније љуби. Обузе нас страст и заборавишмо на све око себе и док је моја рука миловала она зањиха боковима, грчевито стисну бутинама моју руку, па као да се посрами, нагло пркину загрљај и пољубац.

-“Драга си ми Мајро, моја си, зар не?“- шапнем јој.

-“Знаш да јесам.“- тихо ће она.

Пољубим јој чело, поправим чуперак на коси и пођемо назад у град до аутобуса.

-“Чекам твоје писмо, одмах пиши, одмах, чујеш ли!“- запрети ми опет прстом.

-“Хоћу љубави!“- пољубимо се и кренем на воз.

Нашао сам своје земљаке у возу и укључио се у игру трешета и бришкуле. Карта ме баш није ишла, па Стево баци карте и рече:

-“Не можеш свуда имати среће, пусти Млинара да игра, с тобом ћу најебати.“

Промјеним мјеста и ја закуњам, па чврсто заспем. Пробуди ме дрмусање по рамену:

-“Ајде јебачу, улазимо у Книн!“- виче Стево.

-“Ето зашто тебе цуре не воле, њежан си ки багер.“- буним се бунован.

-Е, ехе, ти си ми се у питомини родио. Драчин колач главни извозни производ!“- одбруси он.

-“А у твојој Полачи главна привредна грана је вучарење, да вам није вучина нр би ни пуре имали.“- боцнем га.

-“Ето ти на, да сам зна пуштио би те да преспаваш до Сплита, направи добро, поједи говно.“- одману он руком.

-“Добро Стеване, срећо мајина, не буди на крај срца.“- потапшем га по леђима док смо се гурали према излазу вагона.

 

 

Advertisements