Стигавши у Кистање, на Влаку, као да сам дошао на Јужна мора. Пиркала је бура, небо је било прозрачно плаво, па нека је шума била без лишћа и кувин сив од бјелушике, осјећао сам се лаган као перце. Роса се зацурила, ове године завршава осми разред, а ћаћа и матер још не знају шта ће са њом. Исто као кад сам и ја био у том добу. Душан је рјетко долазио, сад је био предсједник Котарског комитета омладине за Далмацију, из Сплита, а кад је једном пролетио туда река је да ће се он за то постарати. Душка је завршила прво полугодиште четвртог разреда и њу те бриге још нису мучиле, а Мирка још мање, јер ће он тек прекогодине поћи у школу. Брацо им се јавља из војске, био је у Гарди санитетлија, час из Београда, час из Вршца, а Стево и Љубинка су у писмима час кумили и молили, а час се љутили и претили што ниједно од родитеља не дође код њих у посјет у Барич на пар дана.

Салетали су ме питањима о Стеви и Љунинки, о Браци, како је код њих, како живе и шта раде, а ја сам им говорио онолико колико је писало у писмима и наговара их да се одлуче и оду тамо, па ће најбоље знати кад све виде. Уосталом, ја сам имао својих проблема које нико сем мене није могао разрјешити, па сам писао Мајри дуго писмо, о себи, о љубави, о самоћи, о чежњи и сновима.

Са Миланом би прошетао или до Кистања или до Брине, разговарали би о свему по мало и драго ми је било да је задовољан са занатом аутомеханичара за који ће ове године завршити школовање.

Тако сам прогура десетак дана ферија и таман кад сам се спрема да кренем за Негославце како сам Бранку обећао стиже писмо од Мајре.Оно што се стидила рећи рјечима сада је написала црно на бјело, и ја сам био на десетом небу, та она ме воли.

Идући на воз размишљам како је ово задњи пут да тако безбрижно одлазим, јер ће сљедећи пут бити о мом трошку, нећу више бити на родитељским јаслама, какве су такве су, одсада неће бити никакве. А ја мислим студирати. Како? Роса треба у средњу школу, да дође до каквог таквог крува, а онда за мене нема ни динара. Нема друге, усе и у своје кљусе, студираћу ванредно, па шта буде.

Обећавали су да ће одлични ученици моћи бирати жељезничку станицу за радно мјесто по жељи, а то значи да ја могу у Сплит, Книн, Задар, Шибеник или Грачац. Изабраћу Сплит ради студирања, па шта буде. Уосталом има до тада још доста времена, ко зна шта може дотле испасти. А сад довиђења моја Влако, моје Кистање, моја Буковицо, моја сунчана Далмацијо, видићемо се дољета, тад ће пасти коначна одлука. Ако ти не напедујеш нека напредују твоја дјеца, дижући куће другима, радећи за другога, а враћаће се теби да се напију твоје воде, надишу твога зрака и опораве своје живце и душу једном у години на Приобржење, под окриљем Светог Аранђела.

Advertisements