У Негославце сам стигао прије подне. Дочекала ме оштра сремска зима, сува и оштра, магловита и безбојна.Доњео сам на дар добре лозе за чика Милована, бајама и сувих смокава за тета Виду, а Бранку и Илији ручно плетене вунене чарапе, све то што ми матер утрпа на поласку у торбу. Док сам се мало одморио почео сам подучавати Бранка, не би ли одмах почетком другог полугођа исправио слабе оцјене. Њему се баш није дало учити, али под мојим притиском и контролом родитеља није имао куд, па је мора угријати катригу.

Навече смо излазили до Дома, тамо се нашли и забављали с друштвом, гледали филм или плесали. Било је ту доста омладине, сви школарци и студенти су се одмарали код кућа, а једино мјесто за забаву је било овдје, па како испане.

Другу вече је Љиљана организирала код своје куће журку на коју је позвала и Бранка и мене. Било је ту још дјевојака и младића, јели се колачи, пило пиво и сокови, плесало уз плоче, шалило и удварало.

Бранко ми раније објасни сврху :

-“То Љиља хоће да те виде њени родитељи, пази како се понашаш, строге те очи гледају.“

-“Какав сам такав сам, баш ме брига шта ће они о мени мислити и рећи. Није ни она нешто посебно да би се толико трудио око ње, ако хоће, хоће, а ако неће, опет добро.“- кажем му.

-“Зар не схваћаш, она хоће, али би то учврстила као озбиљну везу, неће њени у кућу примити свакога за своју јединицу, на крају крајева то њихово имање ће на њу и њега пренети.“ – објашњава и даље он.

-“Проблем је у томе што се ја не мислим скоро женити, треба одслужити и војску, мислим и студирати, а женидба је на реду послије свега тога.“ – излажем му ја своје планове.

-“Све ће то ући у рачуницу, ка’ да ће она живити у Негославцима, зашто је ишла у средњу школу? Планира се запослити, удати и живети у граду, а стари ће је помагати, немају никог другог, а имовина је имовина, можеш је користити, можеш продати, опет ти у сваком случају добро дође. Тако се овде размишља.“- исцрпно ће Бранко о комбинаторици која се спрема.

-“Значи, ја би требао радити недје у близини, она такођер, скокнути овамо кад год треба, с временом почети уптављати имањем и увјек гутати кнедле да ме она извукла из сиротиње. Е, то неће моћи, јебеш тако богаство.“- буним се ја.

-“А шта фали Новици, студира медицину, оженио се Цецом и она студира, њени плаћају стан у Београду, ништа им не фали, чак и ауто имају, видиш да и тако може.“- избацује Бранко задњи аргумент.

-“Нисмо сви исти, ја не би тако могао, ту је у питању више интерес него љубав, а и чини ми се да ја још нисам зрео за женидбу,“- сумњам ја у те његове аргументе, мада сам свјестан њихове тежине.

-“Слушај, не убјеђујем ја тебе, само ти кажем како ствари стоје. На крају крајева, љубав и страст дођу, охладе се и прођу, прије или касније а веза и брак често овисе о другим копчама: деци, имовини, поштовању, заједничком интересу. Пусти, ни стари нису баш луди кад о томе воде рачуна, прошли су и они младалачке лудости, као што их ми сад пролазимо.“- Бранко ће разложним тоном.

-“Ипак ја мислим да треба бити љубави, она мјења интезитет током живота, али је она жеравица која веже два бића, па била видљива или у лугу запретана. Ако ње има све се лакше подноси, тешкоће су мање, бреме је лакше, поснији залогај је слађи, а ако њене ватре нема све се претвара у притисак, силу, насиље, терет, хладноћу, укратко: нема обичне свакодневне мале среће од које се састоји живот.“- разлажем и ја своје мисли.

-“Требало би да се ово твоје и моје некако уједини, то би била идеална комбинација.“ – насмија се он и лупи шаком о сто.

-“А кажу да идеалног нема, али се према њему треба стремити. Изгледа да ће бити једног и другог, па треба бити мудар ки Одисеј, да би се прошло између те Сциле и Харидбе. А шта ми разбијамо главуо томе, испашће као Бог да.“ – сад се и ја смјешим.

-“Ипак ти настој оставити добар утисак, нека врата остају отворена, а биће шта буде.“- потапша ме по рамену.

Љиљана је била права домаћица, било је свега и свачега, а она се трудила да изгледа и понаша се озбиљније него што то пристаје њеним годинама. На почетку је мама нахвалила, да је то Љиљана све сама спремила, а отац је с нама попио пиће, па су се старци повукли у свој атар, препуштајући младости да се забавља без непосредне контроле.

Отишли смо у пристојно време, око десет сати навече, а испратила нас је Љиљана и њена мама до капије на дворишту, док смо се с оцем поздравили у кући.

-“Немојте замјерити ако нешто није било по вољи.“- рече Љиљанина мајка.

-“Све је било како треба, и више од тога, предивно.“- хвалим ја Љиљану.

-“Сад знаш где је наша кућа, можеш ти сам и без Бранка навратити, као у своју кућу.“- Љиљана ће.

-“Па навратите прије одласка.“- каже јој мама.

-“Хоћемо, ваљда ћемо заједно путовати, ради договора.“- каже им Бранко.

-“Обавезно, јер мени школа почиње нешто касније. Сутра дођите на каву, кроз јутро, па ћемо се о томе договорити.“- замоли Љиљана.

-“Договорено.“- рекох у одласку.

Пожуришмо према центру и Дому, почела је хладноћа штипати за лице, а Бранко ће:

-“Богами, положио си испит, хтео ти или не. Матер си јој одушевио, а она ти у кући води главну реч.“

-“Нека врата остану отворена, тако си рекао и ја сам те послушао, па и боље је тако, зар не?“- насмијем се.

-“Није оно за мене спремано, него за тебе, да загризеш удицу. Ја сам ту домаћи, знају све о мени као и ја о њима, па ме не треба пецати, и неки смо и род, мада десето колено.“- смије се он шеретски.

-“Е мој проводаџијо, видићемо шта ће бити.“- одмахнем руком.

Сутрадан смо навратили на каву и Љиљана ми рече да ће петог фебруара путовати и да је сачекам на београдској жељезничкој станици, навече, гдје ће мјењати воз за Крагујевац. Док ме је Бранко чекао на дворишту она искористи моменат када ми је придржавала капут да ме пољуби у образ ,,онако братски“, а ја јој вратим на усне да јој кажем да о братству нема говора. Учини ми се да је иза завјесе која је покривала остакљена кухињска врата стајала њена мама.

 

Advertisements