Кад смо се вратили у Београд у Центар у Челаревој 14. учинило ми се да нисмо нигдје ни одлазили, тако су ферије брзо прошле. У школи није било уобичајеног уходавања и привикавања, одмах су кренула предавања, вјежбе и испити. Бранко је успио поправити слабе оцјене у прва два дана и сад је кренуо мало озбиљније учити не би ли тај статус одржао.

На договорени састанак Мајра није дошла, што сам приписао неспоразуму, па сам чекао нека се јави, и нисам дуго чекао, дошло је писмо с извињењем и новим термином. А ја сам према договору са Љиљаном отишао на жељезничку станицу да је видим на пропутовању за Баточину.

Имали смо на располагању око сат времена, па смо сјели у већ поставављену гарнитуру воза и причали мало о школи, плановима послије школе и неизвјесности која нас чека. И она је била спремна за студирање, али још није чврсто одлучила. Обећали су јој запослење одмах послије школе, па ако буде испало оно што жели радити, почеће радити и ванредно студирати, а ако јој не буде од тога ништа онда ће студирати редовно овдје у Београду.

О својим плановима нисам јој пуно тога рекао, већ толико да ћу коначне одлуке доњети током љета. Много је непознаница да бих сад рјешавао ту једнаџбу.

Настојала је оставити утисак зреле дјевојке која зна шта хоће и да су је младалачке мушице прошле, стално наглашавајући материјалну страну цјеле те њене комбинаторике, вјешто избјегавајући да говори о осјећајима, о љубави и сновима, као да су то споредне ствари у животу.

Пред полазак сам је пољубио у усне, као дјевојку, али она је показала тек толико топлине како би сутра могла рећи да је то била тренутна слабост.

Чкајући на перону да воз крене разговарали смо те задње секунде преко прозора вагона, а кад воз крену махнем јој руком и упутим се на трамвај. Ту сретнем колегу из Б одјељења, који ме одмах упита откуд знам ону дјевојку коју сам пратио на на воз и ја му рекох да ми је познаница и да је на пропутовању. Он ми исприча, без зле намјере, да је он познаје из Ктагујевца, ходала је са његовим пријатељем, па са овим, па са оним, и да важи за мало слободнију дјевојку у том градићу. Све оно, што је настојала она у сусретима са мном прикрити као змија ноге, изиђе у три секунде на свјетло дана. Слушао сам га пажљиво и чак потицао да све у детаље прича и тако се потврдише моје слутње да је оно њено изигравање невинашца предамном била само вјешта глума искусне дјевојке, којој су многе ствари биле познате, а хтјела је на мене оставити други дојам, дојам неискусне и озбиљне удаваче.

Колега ми обећа да ће ме још детаљније обавјестити, ради мушке солидарности, када буде ишао кући и распита се о њој код пријатеља, а то ће бити скоро.

-“Е моја Љиљана, играћемо се жмурке, а?“ – помислим у себи и створим одлуку.

 

Advertisements