Cубота је била дан кад сам требао видити Мајру први пут послије празника. Нисмо се видили скоро мјесец дана.

Састали смо се испред биоскопа “Београд“ и кренули пут Калемегдана.

-“Вичи на мене, ја сам крива! Заправо на мојој је страни кривња, иако је можда оправдано што нисам могла доћи. Испало је да ми је мама имала слободне дане, а она не зна за нас и ето, нисам могла наћи разлог да оправдам пут у Београд кад нема наставе. Опрости ми молим те.“ – првда се она гледајући ме плашљиво као срна кад смо ушли у парк.

-“Не, нећу викати, незгодно је кад тако испадне, али морамо на то рачунати, деси се ван наше воље. Важно је да си сада ту.“- кажем јој.

Стаде, загрли ме и пољуби:

-“Хвала ти, већ сам се спремила да ћеш ми приговарати, јер знам да сам крива.“

-“Добро је, лудице, опраштам ти.“ – љубим је док сједимо на клупи и сунчамо се на шкртом сунцу – “Како си провела празнике? Причај ми.“- разговарам је.

-“Писала сам ти. Пуно ми се одужили, једва сам чекала да почне школа и да виђам тебе.“- смију јој се очи.

-“Истина је оно што пишеш, зашто то не кажеш сада, понови то сто пута, никад ми није доста?“- гледам је у очи.

-“Па, ти то знаш, ти то осјећаш, ти то видиш. Заљубила сам се и волим те, волим твоје плаве очи и ове искрице у њима, волим твој глас, волим твоју благост, не мучи ме, стидим се.“- спусти поглед и сакри лице на мојим грудима.

-“Знаш да те волим и не стидим се тога, па се ни ти не требаш стидити. То је наша узејамна љубав и не видим у томе ништа лоше.“ – подижем јој лице милујући јој браду.

-“Кад сам сама толико тога ти испланирам рећи, а сад једноставно не могу наћи праве речи, испадне све некако недоречено и шкрто.“- гледа ме у очи.

-“Ето, већ је боље. Не желим никакав страх, стид или лаж између нас. Желим само љубав и повјереље, желим да ти упознам и душу и тјело, као да је моје властито, да у сваком моменту занам шта осјећаш, мислиш и желиш од мене.“- милујем јој косу на затиљку.

-“Ја и не мислим више својом главом, како кад си ти стално тамо.“- ослободи се мало.

-“Љубави моја мала, не желим ти бити баш такав терет, желим да будеш своја и да ме волиш као и ја тебе.“- љубим јој нос очи и усне. Она се опушта и мази, грчевито ми стискајући руке.

Отпратио сам је на аутобус смирену и сретну.

Advertisements