Кад је одлазио на ферије Макар Антун из Лудбрега добио је од мене задатак да се распита о Мирјани. Описао сам како изгледа, у коју школу иде и шта су јој родитељи, и како ми рече, својски се потрудио, али је једноставно није било. Пријатељи су му рекли да има нека нова дјевојка, да су је виђали са родитељима, али није излазила на уобичајена мјеста гдје младост излази. Ишао је и у зграду гдје су му рекли да станује, рекли су му тамо да има једна нова фамилија, али да су негдје отпутовали преко ферија, а када ће се вратити да не знају. И тако веза са Мирјаном још није била успостављена, иако сам посалао пар разгледница на Марушевац и школу у Вараждину. Можда хоће, не треба губити наду, јер ми је Тони обећао, како смо звали Макара, да ће на томе радити.

Сада је требало рашчистити са Љиљаном. Написао сам јој право правцато љубавно писмо у којем сам јој изјавио љубав и да тако видим нашу везу. Какво пријатељство, какви братски и сестрински односи, не желим ићи као маца око вруће каше, већ из темеља кренути како треба, јер је остало губљење времена.

Одговор сам добио онакав какав сам и очекивао. Осим љепог ћириличног рукописа у њему ништа није оставило утисак, пусто женско фразирање, како разумије, како је изненађена, као је то за њу сувише брзо, као жели да будемо пријатељи и пустимо времену да учини своје.

Одговорио сам у тону првог писма не уважавајући њено околишање. Или ће бити како ја хоћу или нема ништа, уосталом није ми било пуно стало до њеног дипломатског тактизирања. Одговор сада није био брз, па сам одлучио још мало причекати и раскрстити.

Уосталом, ту је моја мала Мајра. Виђали смо се два три пута недјељно, ишли у биоскоп, шетали улицама и по Калемегдану, љубили се, миловали и мазили. Мајра је била све слободнија и опуштенија, па сам знао шта јој одговара приликом миловања, шта не воли, а на шта још није спремна или се није одлучила. Долазило је прољеће, из дана у дан је било све више цвјећа и зеленила, а наше жудње смо испуњавали нашом љубави. Изненада би она тако рекла:

-“Говори ми стихове Јесењина.“ – и ја јој, најбоље како сам умио, рецитирам.

Тако би тражила час сихове Радичевића, Змаја, Лазе Костића, Ракића, Ћопића, Шантића, Дучића, Миљковића, Крклеца, Максимовићке час неких других. А ја би јој испуњавао жељу, па рекао:

-“Овом тренутку и мјесту више одговара ова пјесма.“ – и рецитирао је уносећи лично доживљавање.

-“Морам признати да сам заволела српски, досад ми је увек био терет и мука, а сада ми је радост чак и граматика.“ – призна тако једном.

-“Шта ти то одједном би?“- смијем се знајући разлог.

-“Ти стихови, уствари твоје рецитирање, та игра речи и мисли .“- каже она.

-“Ту ти је професор крив! Српски треба знати предавати. Ове пјесме сам рецитирао на правом мјесту и у право време и треба створити одговарајуће душевно стање. Ако тога нема онда је сувопарно. И тешко је схватити поруку.“- покушавам изњети своје мишљење.

-“Имамо ми доброг професора. То је пјесник Матија Бећковић, мада га нешто нападају као да је неки бунтовник.“ – прича ми она.

-“Чуо сам за њега, нешто мало и читао. Њега нападају политичари што отвара нека питања која њима не одговарају, а и колеге пјесници, нарочито старији, што нема ни према њима респекта. По ономе шта сам од њега прочитао биће он велики пјесник, али и заљубљеник у самог себе.“ – кажем јој.

Половином априла она се разболила од грипа, па се нисмо виђали скоро петнаестак дана, а онда смо наставили уобичајене сусрете током маја, док мени није завршила настава двадесетог маја.

Advertisements