Сада је требало полагати матуру. Полагало се из пет предмета, писмено и усмено.

Цјела генерација је подјељена у групе, а ја сам био у првој са већином колега из IV ф разреда. Испити су почињали за моју групу петог, а завршавали двадесетдругог јуна. Дипломе ће се дјелити двадесетседмог јуна.

Са Мајром сам се договорио да се нађемо у задњу суботу маја мјесеца, а онада ћемо се договорити за следећи сстанак. Пожелила ми је срећу дугим и страсним пољупцем и рекла да ће ме стрпљиво чекати.

Како Љиљана није одговарала написао сам јој писмо да ми поздрави те и те пријатеље у Крагујевцу, а то су све били момци са којима се забављала које ми је побројао колега из Б разреда, родом из Крагујевца, и тако то питање скинуо са својих обавеза. За матурске испите сам био припремљен. Док је моје колеге и цимере паника тјерала да уче дан и ноћ ја сам према распореду испита прелетио градиво из све четри године. Драгољуб Јовановић, Пера Демић, Перасић Драго и Прерадовић Душан неће ни излазити на испите пошто су пали годину, па су били слободни до јесени, ако их живот не одведе на неке друге стране, па су се покуњено и тихо опростили и отпутовали кућама. Помагао сам и објашњавао колико сам стизао својим цимерима и осталима из разреда и тако је време брзо пролазило. Прије закњучивања оцјена за четврту годину имао сам сукоб с професором Симеуновићем из социологије. Хтио ми је закључити четворку, на шта ја нисам пристајао, јер сам био сигуран да знам више него што пише у уџбенику и онога што је он излагао на предавањима.

-“Ја могу поставити питање које нећеш знати, па где смо онда?“- прети ми он.

-“Ви ћете постављати питања из онога што је у програму предмета, а комисија ће слушати, па се ја не бојим својих одговора.“- не дам се ја.

Позвао ме у кабинет, није желио да идемо на комисију:

-“Не знам како је дошло до ових оцена, можда тај дан нисам био добре воље, знаш ја сам стар и болестан човек, често нервозан, а знам да си ти један од најбољих ученика, па не треба око тога правити галаму. Ево, поправићу на одличан, али шта ти то значи?“- правда се он.

-“Значи ми ради уписа на факултет, ако ми је Вукова награда већ изнакла.“- одговорим му.

-“Како измакла ?“- пита он.

-“Уведена је касније, моја генерација није обухваћена њом.“- кажем му.

-“Па шта мислиш студирати ?“- заинтересира се.

-“Ванредно ћу, шта ми буде згодно: право, социологију, економију, саобраћај, нешто што не тражи присуство на вјежбама на факултету.“- рекох.

-“Немаш могућности за редовно?“- пита он.

-“Да имам не би завршио у овој школи. Ни у сну нисам сањао да ћу у њој завршити.“- објасним му.

-“Пих, онај ко хоће не може, онај кому је факултет у кући, испред носа, неће. Е, то не ваља!“- обриса стари професор наочари.

-“Тако је то, морам сам.“- сложим се.

-“Добро, немој ми замјерити, десило се, нисам мислио на ово што си рекао, уосталом сигуран сам да знаш, али и да ти није битно.“- изрече он збрда здола и поздрави се са мном.

Писмене задатке сам рјешио тачно и идеално. Имао сам толико времена да сам писо калиграфским рукописом, па сам опет изашао из учионице на пола предвиђеног времена.

На усменим испитима сам такођер блистао.

У четвртак, двадесет другог јуна, полагао сам задњи испит. Професор Делић, видећи оцјене из осталих предмета, смијући се понуди:

-“Да не кажеш ни “а“ ево тројка и готов си!“

-“А зашто тројка, могу и више!“- смијем се мртав хладан.

-“Онда одговарај, имаш питања!“- крајичком усана насмија се професор Славић, којег смо због физичког изгледа и стила одјевања, звали “криминалац“, а којем не знам ради чега нисам никада био симпатичан. Одговорио сам кратко, јасно, прецизно и тачно на сва три питања и професор Делић устане и одушевљено рече:

-“Јесам ли ти рекао да нема памети веће од оне из Динарског крша. Честитам ти земљаче и сине. Први си дипломирао и гледајте: све петице! Од првог разреда до матуре.Тешко ће ко још ово постићи!“

Честиташе ми и остали професори и ја одох и застанем испред школе. Гледам Дом, школу, ресторан, пространо двориште, бисте жељезничара Народних хероја и јарболе за заставе и осјетим се некако празно. Готово је! Зар је то то!?

Прилазе ми колеге из других група, честитају, распитују се о тежини питања и говоре:

-“Благо теби! Што би све дали да смо сада у твојој кожи.“

-“Ништа страшно неће ни вама бити. Неко за сат, неко за два, неко за дан два и готово је.“- тјешим их.

Одем у Дом, а на портирници писмо од Мајре. Понесем га у собу, бацим се на кревет и читам. Пише како јој је школа завршила, као се досађује и мисли на мене и да јој јавим када ћу доћи код ње кући на Умку, јер јој мама сада ради преподне.

Одлучим да не јављам ништа, већ да одем на Умку. Сада сам слободан пет дана до додјеле диплома, вечерас ће моје друштво славити, а сутра ћу рано отићи и бићу са њом цјело пријеподне, а онда ћу продужити код Стеве и Љубинке у Барич, јавити им да сам дипломирао, а онда ћу одредити шта ћу даље.

Цимери су пристизали и бацали књиге, само Бранко дође покисао, пао је, треба поново полагати у августу из предмета саобраћај. Пао је и Владо Томаш, па су ме молили да послије додјеле диплома дођем у Негославце и останем пар дана и да им покажем задатке са дипломског испита, као би у августу положили. Обећао сам им, а они ће сутра кући, немају разлога чекати дипломе, јер их за њих неће бити.

Навечер смо изашли да просллавимо, а онда смо на повратку у Дом доњели нешто пића и лудовали до касно у ноћ, настојећи да не сметамо другим групама које су још полагале.

Све је било јасно, четри године су прошле, пуно труда и рада је уложено и сад је готово, треба ићи радити или студирати. Али као да тога нисмо свјесни, не прихваћа нам се факт да је све прошло и да повратка више овдје нема, треба ићи даље, па како било да било.

А тада се прочула вјест да ће стипендисти ЖТП-а Београд, који су положили одличним, аутоматски добити стипендије за студије на саобраћајном факултету, док из осталих ЖТП-а то неће моћи. Нисам могао вјеровати да је тако нешто могуће, али ми разредни рече да је стварно тако. Школа је упутила такав предлог свим ЖТП-има, ЖТП Београд је прихватио, док су сви остали одбили.

-“Немаш среће, једино ти то могу рећи.“- слегну он раменима – “Парадокс је то, али је наша стварност.“

Сву срећу, радост, олакшање поквари ми та подјела по Републикама, то различито третирање људи по порјеклу, мјесту рођења, припадности Републици, док се овамо причају приче о раду, способности, труду и резултатима као јединим мјерилима за вредновање људи. Ако жељезница није више јединствени систем, онда ни држава то није, свак ће вући на своју страну, из дана у дан све више, а чему то води него пуцању веза које нас спајају. Данас жељезница, сутра милиција, прекосутра војска и ето шест држава, а идеја југославенства оде у прошлост, за коју изгинуше милијуни људи у Првом и другом свјетском рату. А да ли ће то ићи мирно? Сумњам, браћа се дјеле па псују један другом матер и ћаћу, чупају се, туку се, лажу, варају, а како ће онда бити са великим заједницама као што су републике. И сама помисао на то ми изазва трнце у души и јави се нада да ваљда до тога неће доћи, неће дати Тито, СКЈ, и борци НОР-а, па и народи, јер би им то ограничило слободу кретања на коју су већ навикли и живљење у једној држави.

Нада је ту, али ако се већ овако дјеле ученици, зашто се не би и нешто друго.

Све те мисли мутиле су ми радост и изазивале огорчење на такво стање, а оно вјечито питање кад некога заобиђе срећа: “Зашто баш мене?“ мотало ми се по глави док сам тонуо у сан.

Те ноћи сам сањао кошмарне снове, без почетка и краја, час сам се снијао, час плакао, а стално се провлачила нека танана зебња којој се разлог није знао.

 

 

Advertisements