Пожурим, боље рећи трчим, на аутобус, а кад стигох тамо, њега нема па нема. Неко од путника рече да је тамо на кривини према Баричу нека саобраћајна несрећа, па да аутобус не може проћи док милиција не обави свој посао.И дође тек послије сат времена пун бјесних путника што су сви каснили тамо гдје су кренули. Каснио сам и ја, али се нисам пуно секира. Узећу диплому, спаковати ствари у Дому и вратити се у Барич код Стеве, тако смо се договорили јуче.

Кад сам стигао у Центар он је био као пуст. Портир ми рече да су сви у амфитеатру гдје се дјеле дипломе.Нисам тамо хтио накнадно улазити, слушати фразиране говоре и похвале, шта ја имам од тога. Најбољи ученик генерације нема стипендије, а они из ЖТП-а Београд имају. Доста ми је испразних похвала без материјалне подршке. Не могу гледати неправду и аплаудирати јој.

Стајао сам у својој учионици и гледао кроз прозор панораму Палилуле према Дунав станици, Дунаву и Овчи и присјећао се оног дана кад сам овдје дошао. Као да је то било јуче, а ево сад пролазе задњи тренуци, за сат времена ћу заувјек отићи. Било ми је жао, нека тиха сјета увуче ми се у душу, а мисли ми лете по Београду. Мало по мало увукао ми се у душу, срастао са проведеном младошћу и сад треба кренути даље у неизвјесност, а све ово оставити, и Београд и младост. Дубоко уздахнем и сједнем у своју клупу, положим главу у шаке и шапућем:

-“Збогом Београде, збогом младости, никада и нигдје неће бити као што је овдје било.“

А било ми је деветнаест година, један мјесец и шеснаест дана.

Тргла ме бука у ходницима, устанем и одем код прозора, а другари почеше улазити у учионицу.

-“Гдје си ти, шта ниси дошао на време?“- пита ме Стево Миливојевић.

-“Каснио аутобус, па нисам хтио накнадно улазити у амфитеатер, били сте већ сви ушли и цермонија почела.“- кажем му.

-“Најбољи си ученик генерације, а кажу да по оцјенама носиш рекорд многих генерација и да ће га тешко ко ускоро стићи.“- прича ми Стево.

-“Зато сам добио стипендију!? Јебеш празне рјечи!“- кажем му љутито.

-“Е, да, то је неправда!“- потврди Стево.

Дошао је и разредни професор Зовић, уручио ми је диплому и као награду књигу Добрице Ћосића “Деобе“ и честитао у име школе.

Обрати се свима, рекао је како му је било драго што нам је био разредни старешина, како је наш разред најбољи у генерацији и да је дао најбољег ученика. Жели нам да будемо такви и на будућим радним мјестима и пуно среће у животу, а кад дођемо у Београд да навратимо у Центар, увјек ћемо бити радо виђени.

Аплауз и разлаз. И то је то.

У Дому сам спаковао оно мало ствари, поздравио се с цимерима и осталим друштвом и у маси која је одлазила напустио Центар. Нисам се имао храбрости осврнути.

Advertisements