У Баричу сам код Стеве и Љубинке морао остати неколико дана, а тада на пар дана отићи код Бранка у Негославце, показати му и прећи скупа са њим градиво за матуру у августу и тада отићи кући на Влаку и у Книну се јавити на посао. Није ми се баш журило, нарадићу се до пензије.

Са Батом сам ишао на Саву, купали се, пецали рибу, а навече ишли до Забрежја гдје се окупљала омладина. Чекао сам уствари састанак с Даром, а то ће бити могуће тек за седам дана кад њена мама почне опет радити јутарњу смјену.

И дође тај дан. Тачно у девет сам био на аутобуској станици у Умци. Дара ме је чекала. Одмах ме повела у правцу Барича, те смо код задњих кућа кренули низ ливаду у шумарак према Сави.

Сјели смо у хладовини на траву заклоњени жбуњем од сваког погледа и изненађења.

-“Како ми се одужило, никако да време прође.“- одахну она послије пољупца.

-“Само ради тебе сам остао, морао сам већ да идем и јавим се у подузећу.“- кажем јој.

-“Па кад идеш?“- уозбиљи се она, као да не зна моје обавезе.

-“Поподне, вечерас.“- кажем јој тихо.

-“Боже драги, када ћемо се опет видети?- гледа одсутно преко дрвећа према Сави.

-“Писаћу ти, све ћеш знати. Није ни то преко свјета, сједнем навече у воз и ту сам ујутро.“- тјешим и њу и себе.

Загрлим је њжно и пољубим:

-“Знаш да те волим, нека ти то буде утјеха.“- милујем јој косу.

Лежимо на трави и гледамо кроз грање небо:

-“Воли ме, воли, љубави моја, пуно ме воли, не знам како ћу моћи без тебе.“- љеже ми на груди и љуби ме.

Откопчавам јој бјелу блузу и скидам јој грудњак. Милујем јој сисе и љубим врат. Страс нас обузе и за трен смо били голи и сами. Никога није било док је поглед досеза, само нас двоје, трава, грмље и небо изнад нас.

Водили смо љубав не знајући када ћемо то опет моћи, као да је то задњи пут, трошећи задње атоме снаге наших младих тјела.

А тада се морало ићи, а нама се никако није растајало, није нам се дало опраштати на дуље време.

Дара поче плакати,тихо,шутке.

-“Немој, сузе нам не требају. Волим те, волиш ме, наћи ћемо начина да будемо заједно. Само требамо бити стрпљиви.“- бришем јој сузе пољупцима.

Држећи се за руке изађемо на цесту. Пољубимо се посљедњи пут и она оде пречицом према кући. Стаде на врх узвишице, окрену се и махну руком, а тада неста иза брега. Кренем на аутобуску лаганим кораком и вратим се у Барич. Спаковао сам ствари у зелени куфер, поздравио се са Стевом и Љубинком, Батом, чика Ацом и тета Цветом и кренуо у Београд. Док је воз тутњао преко Савског моста гледам у стари град, Калемегдан и у мислима се опраштам:

-“Довиђења Београде, кад будем долазио увјек ћу се помлађивати, у теби ћу увјек бити млад. Хвала ти бјели граде та ту срећу.“

Преко Винковаца стигао сам у Вуковар, а тада вечерњим аутобусом код Бранка у Негославце.

Бранко се опустио, није такао књигу чекајући на мене. Почели смо одмах радити сутра ујутро све до ручка, нисам му давао да предахне. Пуно тога је он пропустио, као да је био на ливади, а не у школи.

-“Боже драги брзо ли си заборавио или уопће ниси знао!?“- говорим му љутито.

-“Ближио се крај, а мени се занећало, као да сам проклет. Неде је карика пукла, а ја нисам успео повезати и ето ти врага.“- првда се он.

-“Сад се зноји над књигом умјесто да јуриш дјевојке. То ти је казна.“- говорим му голе чоњенице.

-“Нико те не може толико казнити као што се можеш сам. Јебем ли ову луду главу!“- љути се на себе и лупа шаком по глави.

Другог дана предвече, кад је мало заладило, позва нас Боро да му помогнемо довести бале сламе, па ускочишмо на трактор и одвезошмо се у поље.

Он и Бранко одвезоше товар бала истоварити, а сестра му Даша и ја остадошмо у пољу испод бреста чекајући да се они врате по другу туру.

Она је завршила трговачку школу и треба почети радити у Товарнику. За љепа времена ће путовати, а послије ће наћи собу.

-“Хоћеш ли ми писати?“- упита ме изненада, поцрвенивши.

-“Па хоћу, послаћу ти разгледнице.“- слегнем раменима.

-“Ти од Љиљане ниједну другу не видиш.“- криво јој, па ми приговара.

-“Немам ја с Љиљаном ништа, а ти си Борина сестра, како да заводим сестру од пријатеља, ако не мислим и немам могућности за озбиљну везу? Зар није тако?“- објашњавам јој.

-“Можда, али ипак се ти јави, можда ја некад дођем у Далмацију и затреба ми твоја помоћ.“- упорна је она.

-“За то не брини, увјек ћу ти помоћи, па пријатељи смо.“- штишнем је за образ.

-“А зашто си онда ишао код Љиљане у кућу? Упознала те и са родитељима.То цјело село зна!“- опет ће она на стару тему.

-“Па, и код твоје куће сам био, познајем и твоју фамилију, шта то има везе? Пусти село нека прича.“- браним се.

-“Није Љиљана она шта се жели приказати, лукава је она лија. Овде у селу светица, а мало даље од куће права фрајла. Тако причају они који је знају.“- поче она оговарати.

-“Не знам. Мало је оговараш, а ја ти кажем да ме за њу није брига.Ја ћу најесен студирати редовно или ванредно уз рад, па армија, па тек онда ћу мислити на породицу.То ми је циљ, а што се цура тиче, нема озбиљних веза, само забава.“- објашњавам јој своје намјере.

-“Ево адреса, јави се понекад.“- извади папирић са написаном адресом, то је већ раније припремила.

Читам: ЕровићДаша,Трговачка радња,Товарник код Шида и спремим папирић у џеп.

-“Добра си ти дјевојка Дашо, желим ти срећу у животу, а то ти заслужујеш.“- држим је за руке и пољубим у чело, а у души ми кану суза.

-“И ја теби, пријатељу мој.“- прозбори тихо и тужно.

Дођоше Боро и Бранко, утоваришмо остатак бала, попнемо се на товар и кренемо кући. Даша је цјелим путем шутила. Пада је мрак, на западу се небо црвенило, сунце је легло на починак у стрништа. Испред своје куће стајала је Љиљана и махну ми руком да сиђем с трактора.

Скочим с бала и приђем јој:

-“Здраво, како си, кад си дошла?“-питам је.

-“Јуче, добро сам, требам с тобом разговарати.“- рече.

-“Када,реци гдје, може ли сада ?“- питам је.

-“Дођи сутра пре подне, бићу сама, јер моји морају радити у пољу, а не би желела да нам неко смета. Немој Бранку рећи, тиче се само мене и тебе.“- брзо изговори.

-“Доћи ћу око десет на каву.“- потврдим договор.

-“Добро, ником не кажи, молим те.“- стисну ми шаку, погледавши на обе стране шора.

-“Лаку ноћ.“- рекох и одох у мрак, а она шмугну у двориште.

Кад ме Бранко упита шта хоће Љиља ја му слага да је хтјела само да се поздрави:

-“Ваљда ћемо је видити вечерас у Дому културе на плесу, рекла је да ће доћи.“

И била је у Дому, правили смо се обоје као да се нисмо ништа договорили.a

Advertisements