Устали смо рано, сунце је тек грануло, пили каву и почели учити. Бранко је ухватио нит и сад је требало само да вјежба задатке и држи се те нити, а ја сам га пуштао да сам рјешава и тако стиче сигурност те гледа у књиге, како би сам могао тачно рјешавати задатке и бити сигуран у тачност резултата.

У пола девет издиктирао сам му десетак задатака и намигнувши му рекао да то рјешава док се ја вратим, а ако неко пита гдје сам да каже да сам с Бором отишао у поље и да ћу се брзо вратити.

-“Нећеш ми рећи где идеш?“- знатижељан је.

-“Кад се вратим, сад се зноји радећи задатке.“- налијем и попијем вињак.

-“Сумњам, али добро, нећу погађати и нећу те питати.“- смије се и врти главом кад видје да се ја храбрим.

Пођем од цркве љево и кренем шором.Већ је угријало, на видику нигдје никога. Кад сам се приближио Љиљиној кући успорим, погледам на све стране, пређем улицу и уђем на малу капију под тријем.

Љиљана је сједила у хладовини и везла мали гобленчић, а када зачу врата одложи вез и хитро уста идући ми два корака усусрет:

-“Бојала сам се да се нећеш моћи извући тајно, не би желила да неко зна.“

-“Не зна нико, дошао је Боро као поручен, са њим сам био мало у кафани, он оде у поље, а Бранко мисли да сам још са њим. Јеси ли задовољна?“- реферишем јој да буде сигурна.

-“Уђимо у кућу.“- отвори врата и пусти ме да први уђем, а затим закључа врата.

Сједнем на кауч на који ми она показа руком, а она из креденце донесе вињак и двије чаше:

-“Јеси ли за каву?“

-“Да, хоћу, ако ће разговор потрајати.“- одговорих.

Она приставља каву, на стол ставља пијатиће и шалице, а ја чекам да нешто каже, да видим у којем ће смјеру.

-“Хоћемо ли се помирити нас двоје?“- упита изненада окренута леђима, бавећи се закувавањем каве.

-“Ја мислим да се нисмо ни свадили.“- рекох смирено.

-“Твоја писма су била доста смела.“- сједне на кауч до мене.

-“И искрена, а ти ниси на два одговорила, не знам зашто?“- рекох.

-“Нисам знала шта би, двоумила сам се, нисам знала шта све знаш о мени.“- устане и ули каву у шалице, а тада опет сједе на кауч до мене.

-“Знам доста, оно што сам написао довољно је да знаш да знам и лице и наличје.“- кажем јој.

-“Па, ко ти је то све напричао? Јеси ли помислио да то могу бити оговарања?“- буни се.

-“Они који су ми рекли о твом животу у Крагујевцу немају разлога да те оговарају, хтјели су мене заштити као добри пријатељи.“ – рекох јој сигурним гласом гледајући је у очи.

-“Да ли их ја познајем, можда ипак оговарају?“-знатижељна је до крајности.

-“Сигурно их не позанајеш, случајно су нас видили на жељезничкој станици у Београду и рекли ми, а да их нисам ни питао. Откуд би ја знао да те познају, то је био пуки случај.“- објасним јој.

-“Па, ето, имала сам неке младиће, али то није било ништа озбиљно, дружење и ништа више. Имао си и ти сигурно неке девојке, то је нормално, зар не?“- говори ми помирљивим тоном.

-“Претпостављао сам, знао уствари, да тако згодна дјевојка има доста удварача, можда и младића, али ти си рекла да си слободна, да немаш никога, па сам покушао, пошто ми се свиђаш, да будемо пар, као момак и дјевојка и то сам ти написао, искрено без увијања, остало је до тебе.“- рекох јој у једном даху.

-“Погрешила сам, увидела сам то одмах, а нисам знала како да ти објасним, зато сам шутила. Ово нико не зна сем тебе, ни Бранко?“- мучи је несигурност.

-“Сигурно не зна ни Бранко, ја о томе ником нисам ништа говорио нити хоћу, буди у то сигурна, моја интима остаје само моја, обећавам ти.“- умирујем је.

-“За нашу тајну.“-подиже чашу.

-“За нашу тајну.“- поновим и куцнемо се.

-“Хоћеш ли ми писати?“- пита одмах.

-“Ти ми нећеш одговарати, нема сврхе.“- насмијем се.

-“О, сад хоћу, немам шта више пред тобом тајити, кад све знаш.“- узе ме за руке.

-“Добро, послаћу ти разгледницу да имаш адресу.“- пристанем.

Гледам је у очи и дижем јој руке до свог врата, а она схваћа и ставља их на моја рамена док је привлачим и љубим у усне. Она прима пољубац и пушта мој језик у усне, а тада ме чврсто загрли. Увлачим јој руку испод хаљине и милујем јој груди и осјећам како јој бубре и чврсну, а брадавице се коче.

-“Немој, шта ћеш мислити о мени?“- успије рећи између пољубаца кад јој кренух руком низ трбух међу бутине.

-“Пуно тога смо пропустили.“- шапнем јој док је љубим у врат и ушне шкољке.

Она се мало опире, неувјерљиво и млако.

-“Хајдемо у собу, овдје је превише свјетла.“- шапну ми.

Стајали смо уз кревет и грлили се, почмем је полако скидати, дио по дио одјеће и спуштати је на под поред наших ногу. Она ми истовремено откопчава панталоне и оне спадоше на под. Спустим јој гаћице и мушкост гурну међу бутине. Њене сисе ме боду као двије дуње, у страсти је подигнем као перо и спустим на велики брачни кревет, подигнем јој ноге и гурнем мушкост испод бујног шумарка, нагло продирући до краја. Она само јекну отворених уста и задигнуте главе. Спустим се прсима на њене сисе и гњечим их, а она се увија боковима као змија у ритму мог продирања. А тада ме зграби чврсто рукама око леђа и заби прсте и нокте у месо, подигне гузу одвајајући се од кревета, зубима ми загризе раме и све време промукло кркља док не испусти снажан крик у моје груди и опусти се по кревету док је примала поток сјемена.

-“Јели било љепо?“- шапћем јој у прекидима док јој уснама пијем зној с лица.

-“Дивно је, више него лепо.“- пребаци ногу свинуту у кољену преко мога трбуха.

-“Хоћеш ли доћи кад се смјестим у Далмацију ?“- питам је милујући јој глаку и овлажену гузу.

-“То би било дивно! Договорићемо се.“- мази се.

-“Биће ми драго да те имам, на мом терену.“- говорим док јој лижем брадавице.

-“Јој, шта сам ти направила?“- љуби отисак својих зуба на мојим прсима.

-“Ништа зато, ватрена си, то је из страсти, проћи ће.“- правдам је.

-“Потпуно изгубим разум на врхунцу, јел’ ти то смета?“- љуби ми биљег.

-“Не, и ја се тако више узбудим.“- признам јој.

-“Сад ћу то изљечити пољупцима.“- ћућа ми угрижено мјесто закорачивши преко мене.

Осјећам јој влажан бујни чуперак на трбуху и мушкост ми скочи као опруга. Осјећа то она и намјешта међуножје да га прихвати у себе. Лагано се поче подизати и спуштати да јој мушкост клизи од почетка до краја, а ја јој гњечим сисе и штипам брадавице. Забацила је главу и отворила широм уста да јој се виде сви цаклено бјели зуби.Уздржавам се да не свришим прије ње, чекам је и настојим да будем цјел у њој, а она боковима шета ли шета десно љево и кваси ми трбуг влажним чуперком. А тада затвори очи, зашкрипута зубима, њихање пређе у дрхтање, док јој ја силовито гљечим сисе, и онда уз крик се укочи и нагло опусти по мени, грчевито цједћи из мушкости и задњу кап сјемена.

-“Ово је лудо, полудићу од лепоте.“- шапне ми испрекиданим гласом директно у ушну шкољку.

-“Тако се љепо слажемо, истовремено доживљавамо врхунац.“ – и ја шапћем дахћући.

Кад смо дошли до даха и смирили се разговарајући смао прстима она се престрашено тргну:

-“Скоро је подне, морамо се обући.“

-“Неће ваљда неко доћи!?“- питам је.

-“Нисам сигурна, боље је да нас не нађу овакве.“- обукошмо се послије брзог заједничког туширања.

Вратимо се у кухињу и попијемо пиће и хладну каву.

-“Овдје ме моји држе као у затвору, а видио си да нисам хладна особа.“- жали се.

-“ Видићемо се вечерас на плесу, али тамо без интимности, тамо нас гледају, то ја тебе ради.“- опомињем је.

-“Да, да, само тако. Да моји знају за ово, убили би ме!“- говори она.

-“Идем сад Љиљо, љубави злочеста!“- љубим је.

-“ Нисам ти више злочеста, сад смо се измирили.“- враћа ми пољубац.

И тако је моја мушка ловачка сујета била задовољена, а она је оправдала своје раније “грехове“.

 

Бранка сам затекао у радном заносу. Подиже поглед са савеске кад уђох на врата:

-“Само трен, све сам рјешио.“- пружа ми свеску чим уписа задњу бројку.

-“Онда нам сипај пиће.“- гледам и контролирам рјешене задатке.

-“Треба ти снаге, ниси ваљда трактор возио?“- смијуљи се.

-“Трактор је према овоме шала.“- смијуљим се и ја загонетно.

-“Ајде реци ми код које си био, пријатељи смо, нећу те одати, пући ћу од знатижеље.“- не може он свладати неизвјесност.

-“Закуни се да то шта ти кажем нећеш нигдје и никада споменути!“- уозбиљим се ја, знам да га се нећу тако лако рјешити.

-“Кунем се мајком!“-прекрсти се.

-“С Љиљаном.“- тад му рекох.

-“У име Оца и Сина и Светога Духа, никад не би погодио, мислио сам да се та ватра обострано угасила.“- чуди се и крсти он.

-“Била је само запретана, па смо је распалили.“- кажем му.

-“Сами сте били?“- опет ће он.

-“Сами цјело време.“- отпунем дим цигарете.

-“И ? Јели била добра домаћица?“- шкиљи очима.

-“Добра, нећу ти више ништа рећи.“- покажем му угриз испод мајце.

-“Ко би рекао? Али нећемо више о томе. Остаје међу нама. Браво пријатељу.“- потапша ме по рамену и насу јој једно пиће обојици.

То вече Љиљану сам видио на плесу, успјела ми је шапнути док смо плесали да ових дана неће више бити сама код куће, што јој је пуно жао и да њени планирају да сви оду на неколико дана код тете у Вуковар. Остало је на томе да ћемо се дописивати, па ћемо се ваљда и срести, што прије то боље. Испратили смо је после плеса, Бранко и ја, а он је на по пута заостао намјерно како би се Љиљана и ја могли у њеној капји опростити како треба.

Advertisements