Недјеља је, подука је готова, Бранко је видно напредовао и ја му више нисам потребан. Сједимо испред његове куће, нас двојица и Новица медицинар.

-“Ево Цице, види је што се упицанила?“- каже Новица гледајући низ шор.

Иде тратоаром плавуша, витка, на штиклама, у лаганој љетној хаљини на цвјетиће и плавој блузи великог деколтеа, а брадавице на саисама јој испупчиле тканину. Како хода заносно њише куковима те јој фалдирана вештица лелуја у ритму корака.

-“Миле, слободан си поподне, ево ти шансе, распуштеница је, а она је на супротну страну села од оне.“- намигну ми Бранко мислећи на Љиљану о чему Новица нје ништа знао.

-“А ви? Што мени дајете предност?“- питам их.

-“Ја сам ожењен, а Бранко је домаћи, нема шансе.“- говори Новица и загонетно се смијуљи.

Цица стиже до нас смјешећи се жарко црвено нашминканим уснама испод којих се цакле љепи бјели зуби:

-“Одмарате момци?“- каже умјесто поздрава.

-“Тако некако, да те упознамо.“- каже Бранко показујући на ене.

Упознамо се, а она каже:

-“Видјела сам те на слици, Илија ми показивао у аутобусу.“- каже на – “Хоћеш ли самном, идемо на каву код моје пријатељице.“

-“Идемо, немам шта друго радити, а тако љепо друштво и позив се не могу одбити.“- ласкам јој.

Узе ме под руку и ми пођошмо низ шор неких двиста метара. Дођемо код њене пријатељице, црнке златних година, разведене с дјететом од шест година, раднице у “Борову“, гдје је радила и Цица.

-“Цицо, где ми нађе ово злато?“- пипка ми косу црнка Евица гледајући да није можда офарбана.

-“Е нећеш, не нађо ја злато теби него себи, нећеш ми га преотети, данас сам нешто немирна.“- привлачи ме Цица уз себе да јој осјетим облине.

-“Добро, добро, видим ја колико је сати, извол’те пиће и кафу.“- сервира нам чаше и врелу кафу на столић.

Љетно поподне смо провели шалећи се час на рачун једне час на рачун друге, а свако мало враћали на тему љубави, мушкараца, жена и секса. Гатајући у кафу Евица ми прорече бурни и слатки догађај, који само што се није десио, можда већ вечерас.

Евица гледа и у Цицину шалицу, преврће је и окреће, одужило се, а кад ова више не издржа:

-“Видиш ваљда нешто Ево, гукни већ једном нек је и лаж!“- рече јасно и гласно:

-“Благо теби Цицо, ноћас ће се твоја ватра угасити! Видим те, ево овде, лежиш на ледини, а ноге ти додирују звезде.“- нагиње према њој шалицу и показује јој фигуру прстом.

-“Ех, јеси ми нека пријатељица, љубоморна си ко куја!“- тобоже виче на њу Цица.

У сумрак смо попили још једно пиће,опростили се од Евице и пролазом између кућа кренули кроз поље у правцу Петровачке улице и Цицине куће. Пребацио сам руку преко Цициних рамена, а она ме љевом руком загрлила око струка, па тако шетамо тврдим пољским путем тарући се боковима. Цица ми прича како се била удала, али у браку није остала ни годину дана, њен се муж наставио понашати као да је још момак, излазио у кафане и код других жена, а њу затворио у кућу и загорчавао јој живот.

-“А ја сам желела децу и породицу зашта он није био зрео. Ено га и данас, лута од жене до жене и од кафане до кафане, за такве није брак.“- исприча ми она своју невољу мада је о томе нисам ништа питао.

Удаљили смо се од села идући дијагоналном стазицом кроз поље. Из села жмиркају освјетљени прозори, а у даљини се равница уском, једва примјетном свјетлом траком, спаја са небом пуним гроздова бљедих трептавих звјезда. Тишина пара уши, тек по који пут из села се зачује лавеж поспаних паса, а из поља преплашени крик птице.

Зашутишмо и стадошмо, без рјрчи се загрлимо и страсно љубимо.Обоје знамо зашто смо овдје дошли и без уздржавања и лажног стида милујемо једно друго.Цица је у томе прави умјетник, усне су јој податне и сочне, а миловања баш како и гдје треба.Увукла ми руку у гаће и милује мушкост, док се страсно љубимо у уста и по врату, по грудима, милујемо по гузи и леђима. Она диктира темпо, види се да има искуства и зна шта хоће.

Миловањем ме довела до усијања, мушкост ми набрекла до бола и ја не издржах, свршим јој у руку и своје гаћице.

-“Јеби га, нисам могао издржати.“- кажем јој постиђен.

-“Нема везе, први мачићи се у воду бацају.“- као да није изненађена.

-“Сад треба мало чекати.“- рекох.

-“Знам, имамо целу ноћ, наша је. Није то ништа страшно, не требаш се осећати крив.“- умирује ме она и даље милује.

Поведе ме руком у траву, пар метара од пута. Сједнемо и она ме сада лагано, њежно љуби погрудима, откопчавајући ми истовремено мајцу, дугме по дугме. Мало љуби, мало лиже, мало грицка, а тада ми скину мајцу, а затим и своју. Забјелише се двије бујне набрекле сисе са зашиљеним тамним брадавицама и ми легошмо у траву. Прихватам је на груди и милујем јој леђа и рукома клизим низ пршљенове до округле и глатко твреде гузе. Она се, не прекидајући ми љубити прса и врат, намјешта да јој откопчам сукњу и ја је скинух скупа са гаћицама. Од бјелине њеног тјела ноћ се раздани, а моја мушкост хоће да искочи из гаћа. Она се придиже и скуну ми панталоне и гаћице, а онда ме закорачи и уведе мушкост у живу ватру међуножја. Њихала се лагано горе доље пржећи ми међуножјем мошње, а гузом хладила бедра. Шаке ми нису биле довољне да јој гњечим сисе, набрекле и склиске испадале су, а ја сам их наново хватао качећи се међупрстима за брадавице. А кад она поче убрзавати одигнем се боковима од земље и држим мушкост до краја у љој.

-“То,то!“- шапну, а онда се спојени преврнемо, подигнем јој ноге скоро је савијајући у клупко и силовито продирем до краја.Мирис из међуноја напаја ми ноздрве, а при сваком судару тјела чује се шљапкање, као кад се гаца по локвици.

Јулија заврће главом њево десно, забацује је, широко отвара уста, а затим нагло шкљоцне и шкрипа зубима док јој се цјело тјело згрчи у један једини грч, гласно крикну и истовремено и мени потече у млазовима поток сјемена у њу.

-“Остани тако, баш ми је тако лепо.“- шапну ми љубећи ме иза ува и дланом размазујући зној на леђима.

Љубим јој меке усне, браду и врат, њежно и полако, превлачећи своје усне преко њих.

-“Видиш да је било добро. А ти се уплашио једног превременог свршавања. Како и нећеш свршити кад си цели дан био надражен, примјетила сам ја то, па сам то намерно извела, јер се ја споро загрејем, а ти би завршио за трен и ето моје муке. Овако је боље, зар не ?“- шапатом ми даје лекције и грицка ми зубима прса.

-“Шта ми то радиш, бићу сав модар.“- благо је прекоравам.

-“Док год имаш ове модрице сигурна сам да ћеш се сећати мене, бар толико времена.“- насмија се.

-“Ваљда хоћу дуже, вјеројатно цјели живот.“- тјешим је.

-“Можда хоћеш, можда нећеш, ко зна шта нас све чека у животу. Јави ми се понекад разгледницом да знам шта је с тобом, можда нас судбина опет негде споји.“- реално ће она.

-“Сад смо ту, не мислимо на сутра. Сутра је нови дан.“- скрећем са озбиљних тема.

-“Тако је, од тебе ћу узети ноћас све што могу, неће ти бити мрско давати.“- загњури ми лице у подбрадак.

Водили смо љубав, ту у сремској равници, на ливади поред Негославаца, ве док нам зора росом не уми нага тјела и док звјезде не побјегоше побљеделе од стида, бесрамно у свим могућим позама, знајући да ће то остати као љепа музика у нашим душама и тајна у нашим сјећањима и небу изнад и земљи испод нас.

-“Положио си пријемни, сад можеш на факултет. Немој заборавити да сам ти ја била ментор.“- задиркује Цица.

-“Нећу сигурно, доста сам на овом пријемном научио и успио положити. Хвала професорице.“- пољубим је опраштајући се испред њене капије.

Увукао сам се у собу тихо и на прстима, Бранко је спавао тврдим јутарњим сном, а док сам био негдје између јаве и сна зачујем тета Виду и чика Милована како звоне кантама на дворишту хранећи и појећи свиње, гуске и кокоши.

Устао сам пред ручак, Бранко ме пробудио и донио врелу кафу, није могао више чекати да сазна новости, и кад ми угледа модрице и отиске зуба по прсима не упита ништа, већ сам рече,мудро кимајући главом:

-“Опа бато, ту се водила битка на живот и смрт.“

-“И да сам погинуо не би ми било жао.“- кажем му протежући се.

Он дохвати боцу ракије и испра ми угризе, а ја зграбим ту боцу и повучем добар гутаљ:

-“Треба ми мало снаге, да стари не примјете.“

-“Па, кад си дошао, нисам чуо, чекао сам дуго, дуго и заспао?“- пита Бранко.

-“Минут два прије него су ти старци устали.“- рекох.

-“Добро је, рећи ћемо да смо се скупа вратили око поноћи.“- насмија се он.

Тако смо и рекли за ручком.Тета Вида нас погледа испод очију:

-“Лаживи лопови !“

-“Шути Видо,кад кажу тако, тако нека и буде.“- смије се брк чика Миловану.

Сутрадан сам путовао у Кистање, на моју Влаку. Опростио сам се од тета Виде и чика Милована и малог Илије у кући, а Бранко ме пратио до аутобуса. Тамо је био Новица медицинар и пође нам усусрет:

-“Идеш Миле?“

-“Морам, треба радити.“- кажем.

-“О, гледај !“- показа он очима преконаших рамена.

Окренемо се напола и видимо Цицу обучену по градски како долази на аутобус. Сукњица уз тјело и блуза истичу јој облине, а високе штикле још више истичу њен заводнички елегантни ход.

-“Шта си јој радио да си заслужио овакав испраћај!?“- пита Новица.

-“А ништа, шта би.“- кажем му.

Она прилази, љуби ме, а њима кратко:

-“Ћао !“

Бранко ће:

-“Охо, ако смијем питати, путујеш?“

-“Да, до Вуковара.“- каже она држећи ме под руку.

-“Добар мој колега, јел’ да?“- провоцира је Бранко.

-“Тако, млад и дрчан, биће добар!“- смјеши се она.

-“ Да је такав не би га ти пратила, мора да те је пуно задужио?“- шали се Бранко.

-“То су наше ствари, не требају нам судије.“- насмија се она.

Уђошмо у аутобус и зачас се изгубишмо у равници. Иза нас се дизао велики облак бјеле прашине што заклони видик на Негославце.

Са Цицом сам се опростио на жељезничкој станици. Пољуби ме страсно стискајући цјело тјело уз мене.

Док је воз јурио равницом према Винковцима још сам на уснама осјећао слаткаст окус жарко црвеног кармина с њених усана.

Advertisements