Половином јула стигох кући. Све је било онако како сам оставио. Једина новина је била да су дјеца у основној школи завршила један разред више. О струји и води се говорило као и раније, биће ускоро, али никако да се то “ускоро“ уобличи у нешто опипљиво.

Роса је подњела молбе за упис у неколико школа, а највише је изгледа да ће у Сплит у Медицинску школу, Милица Илина ће у Медицинску школу, али у Шибеник. Ћаћа је рачунао на Душана, да ће он средити око Дома и Школе, па се није пуно секира. Ако шта крене како не треба ту је увјек Гимназија у Книну, у њу је ишло доста ученика из Кистањског краја, па су неки тражили да се у Кистањама отвори одјељење Гимназије, како се толико ученика не би патило у путу, што пјешачећи што возом. Говоркало се о томе, али они који су требали нису ништа подузимали, па је све остало на причама.

-“Ти се нешто задржа, када се требаш јавити жељезници?“- упита ћаћа поподне кад сам уста из кревета.

-“Јавићу се ових дана, није хитно, до пензије ме чека четрдесет година.“- кажем му.

-“Па, како је у школи било?“- пита даље он.

-“Добро,ево види.“ – додам му диплому и свједочанства од свих годишта.

Гледа он, чита детаљно и полако, па ће:

-“Све петице, увјек одличан, Бога ми добро.“

-“Тако је, сад требам видити гдје ће ме распоредити на послу.“- кажем.

-“Гдје ћеш тражити?“- он ће.

-“Неку већу станицу, Сплит, Книн, Шибеник.“- ја ћу одлучно.

-“А што неби Кистање, не би има трошак за стан и храну, то ти је пред кућом.“- он ће.

-“Ја планирам студирати ванредно, да и добијем Кистање, шта ће бити тешко,ј ер су ту распоредили старије радике,не би могао на испите ићи из Кистања до Загреба, Сплита или Београда,тешко би било и губи се пуно времена, а и трошак је велик за ноћивање док испити трају.“- кажем му.

-“Ја сам нешто размишља. Како би било да се ти упишеш на медицину, ја би се за паре некако сналазио, а можда би муга добити и неку стипендију од Опћине.“- изнесе он свој предлог.

-“Како ствари стоје ја би за пријемни на медицини морао полагати латински, кемију, биологију, физику и шта ја знам шта још, што ја нисам учио или нисам имао градиво по гимназијском програму. Друго, Роса треба неку средњу школу завршити, то је прешније, ја бар имам посао, а чујеш да неки до њега послије реформе тешко долазе.“- гласно размишљам.

-“Не брини се ти, ја ћу се преко главе преврнути, али ћу за твоје студије паре наћи, погрешио сам прије четри године што те не упути у гимназију, па неби сад желио погрешити.“- отворено признаје он.

-“Прије четри године је било једно, сад је друго, оно се не може вратити, а ја ћу се сад сам снаћи. Студираћу право, економију или саобраћај и завршити нешто од тога, зато ће ми служити плаћа, па немој од мене неку помоћ очекивати, а ти се постарај за Росу. Тако ствари стоје.“- рјешим ја проблем.

-“А,добро, како оћеш.“- помири се и он са мојом одлуком.

Сутрадан устајем, било је око осам сати, и осјетим мирис печене јањетине. Изађем пред авлију и видим да се из Гувна дими, ћаћа окреће јање на ражњу. И матер сједи код њега на грумили.

-“Шта то славите, колико знам није никакав ни свјетовни ни црквени празник.“- прескачем стругу на Гувну.

-“Ајде повуци!“- пружа ми ћаћа боцу лозоваче.

Прекрстим се и питам:

-“Да наздравим, кому, чему?“

-“Себи, нама свима, коме оћеш.“- смијуљи се матер.

-“Ово сам јањешце чува за твоју диплому. Заслужио си га, свака част на успјеху и оцјенама, тешко је таке свједоџбе добити.“- мало угрушан очепи ћаћа.

-“Сви сте добро учили, али ти си посебно заслужио, најмање смо муке с тобом имали и око школе и око осталога.“- матер ће.

-“То ми је био једини излаз да побјегнем од мутике, па кад сам већ тамо онда нека буде како треба и како највише могу.“- сједох до њих на грумилу.

Матер ме помилова по коси:

-“Није ти више коса нако црвенкаста, ни пјега више немаш. Одрастоште, а њесам вас се ни издовољила нити се свама поиграла. Шта ти је живот, прође ки трен.“

-“А шта ћеш, тако је то, ајмо, готово је ово, стара!“- рече ћаћа и подиже ражањ с ватре.

Први пут сам тад чуо да ћаћа тако зове матер.

Advertisements