Сједимо ја и Милан ту вече на Пиштавцима. Испод нас зелени се Брина, Крка сребри на одсјају залазећег сунца, а лахор на њеној површини се игра шеваром и сјенама врхова врба. Посред те љепоте црвене се кровови Манастира и бјели витки звоник цркве. Од тишине вечерњег смираја заглумиле уши.

-“Види шта се љепо црвене кровови Манастира, ки да су нову циглу ставили.“- Милан ће.

-“Нису, то је од одсјаја сунца.“- велим ја.

-“И нема љепше боје од црвене.“- опет ће Милан.

-“Тако је од памтивјека. Све што је љепо црвено је. Црвеном се дивиш и бојиш га се. Са црвеним се рађаш и умиреш. То је боја крви, боја живота, и боја смрти. И кад се рађа и кад залази и сунце је црвено, као и свако живо биће. Најљепше цвјеће је црвено, воће такођер. У ношњама свих народа на васцјелој кугли земаљској од памтивјека најзаступљенија је црвена боја. Људско биће поцрвени од узбуђења, срама, стида или напора. И цура постаје жена са црвеним знацима.

Црвена је боја, боја младости.

Црвена је боја,боја љубави.

Црвена је боја,народна боја.

Црвена је боја, боја меса.

Црвена је боја, боја ратова.

Црвена је боја, боја ватре.

Црвена је боја, боја лудости.

Црвена је боја, боја вина.

Све што је љепо, црвено је!“ – филозофирам ја док залазеће сунце излива руменило по небу и земљи Буковице.

А тада се јавише звона, звона Светог Аранђела, дубока и медена, одговори одјек од Буњевачке брине, па Доње брине, па Чучевске брине, па од Брзице и сви се спојише у величанствени хармониј љепоте, звука и вечери.

Кад утихну посљедњи одјек усташмо с литице и по навици лагано поред Манастирске њивице кренушмо кућама.

-“Е, треба почети радити, а колега?“- вели Милан.

-“Оде наша црвена младост, треба радити!“- потврдим ја.

 

 

Крај трећег дјела

 

 

Крај четврте књиге

Advertisements