Почетком августа одлучим се пријавити у управи Саобраћајне секције Книн за распоред на радно мјесто отправника возова. Понесем диплому и четри свједоџбе, извод из књиге рођених и личну карту, спремим све у коверту, па се рано ујутро упутим на раднички воз, те дођем у Книн прије седам сати када почиње радно време у канцеларијама. Прошетам доље према Пијаци, па кад никог познатог не сретох, кренем према Опћини, али ни тамо нигдје никог познатог. Вратим се на жељезничку станицу, сада је то била нова зграда са перонима, и кроз велика стакла у телеграфском уреду угледам Перу Дондура, пропалог ђака моје школе, како ради као телеграфиста. Махну ми руком да уђем, па се поздравишмо, а он ми одмах објасни како је ишао на полагање стручног испита у Загреб и ето га овдје, ради на телеграфу.

-“Боље и ово него ништа! Јеби га, сјебао сам се, сад гледам да полажем испите у Центру у Београду, па ћу можда и ја завршити техничку.“- слегну раменима и насилу се насмија и откри рјетке жуте зубе од дувана, а руком пређе преко рјетких длака, од пар дана, необријана лица.

-“Добро си успио добити посао, чујем да га је тешко наћи.“- гледам му мршаво тјело и танке руке и како куца на Морзеу истовремено разговарајући самном.

Колега му исто тако туче по Морзе апарату, а другом руком држи телефонску слушалицу и диктира бројеве из анализе воза.

-“Саво, ово је колега из ЖШЦ Београд, најбољи ученик генерацијае.“ – вели му Перо не обазирући се на звоњаву безброј телефона у уреду и куцкање Морзе апарата.

-“Гагрица Саво.“ – уста он и пружи ми руку,неку годину је старији од мене, окошта лица с дјечачким теном, проницљивих очију и окамењеним полусмјешком на уснама,необично смирена говора у свој тој гужви – “Имаш ли шта књига, ја ове године ванредно уписујем Техникум, па ће ми сигурно затребати.“

-“Имам нешто, јави се кад видиш шта ти треба, нешто ћеш и од школе бесплатно добити.“- кажем му ја.

-“А у којој си станици?“- упита он.

-“Идем се јавити за распоред, нисам још нигдје.“- рекох му.

-“Јави се кад будеш знао.“- рече он.

-“Идем тамо, ваљда су стигли чиновници?“-рекох им.

-“Сад ти је Управа овдје на спрату изнад нас.“- упути ме Петар.

-“Знам, рекли су ми.“- махну руком умјесто поздрава.

На спрату нађем кадровске послове и уђем у једну од канцеларија.За столм сједи крупан црномањаст човјек средњих година са уредно поштуцаним црним брковима и глатко зачешљанекосе црне као угаљ.

Представим се, а он ће:

-“Ух, Бога ти, да ниси мало окаснио, имамо вишак отправника!“-узе документа које сам му пружио и гледа их:

-“А, ти си тај, ја сам Златко Марић, е, ово је друга пјесма, за тебе има мјеста. Гдје би желио радити, знаш да имаш право бирати? А познајем ти и брата, били смо скупа у Омладини.“- упита и поче мало присније се понашати.

-“Желим ванредно студирати, па би желио у Сплит, тамо има факултета, а ако не може онда у Книн или Шибеник.“- исказа ја жељу.

-“Добро, мислим да ћеш моћи у Сплит, а сад узми диплому и отвори у Опћини радну књижицу, диплому требаш преписати и овјерити, па се онда врати да остало средимо.“- упути ме.

-“Има ли ко да ми овдје машином препише, велик је формат и ручно је незгодно у више примјерака?“- замолим га.

-“Дођи, идемо код директорове секретарице, она има велику машину.“- уста иза стола и пође испред мене.

-“Љепотице, препишиде ову диплому у три примјерка, да средимо момку око запослења.“- каже он умиљато високој плавуши са пунђом и жаркоцрвено нашминканим уснама.

-“Имам посла Златко, нека покуша у Опћини, оне су тамо ионако доконе.“- напући она бујне усне негодујући.

-“Шта је то Златко ?“- зачу се крупан оштар глас кроз отшкринута врата директорове канцеларије.

-“Друже директоре, да Вам представим нашег најбољег стипендисту, треба му преписати диплому.“- отвара врата директорове канцеларије и ја угледах високог црномањастог човјека сјединама прошаране косе и црних уредних бркова, елегантно витке фигуре у лаганом сивом одјелу, бјелој кошуљи са црвеном машном.

-“Грковић!“- загрми он и пружи ми руку и чврсто стисну моју:

-“Чуо сам за тебе, хвалио те директор Јурај Лушић, дајде ми те папире.“- узе од Златка свједоџбе и диплому.

Гледа их једну по једну и подиже обрве:

-“Свака част, стварно је истина, честитам!“

-“Ипак ми то није помогло да добијем стипендију за Саобраћајни факултет као стипендисти ЖТП-а Београд.“- јетко ћу ја.

-“Ове будале у Загребу не знају шта раде! Или знају, чујем да ће у Загребу отворти саобраћајни факултет, а ко ће им доћи тамо него ми жељезничари, поштари и поморци, па ја мислим да је то разлог зашто нису дали нашим стипендије да уписују исто у Београду. Почни радити, па ћемо видјети, можда нешто и буде.“- рече ми и дода секретарици:

-“Препиши му одмах ово, завредио је бар толико.“

Док је секретарица тамбурала по машини причали смо о школи, жељезници, радницима и тренутним пословима.

-“Стиснули су нас до краја, увјек ломе копља преко нас жељезничара да би закрпали рупе у буџету Републике, док поштаре и поморце не дирају. А ми добијамо увјек ислужене политичаре за директоре који нити знају нити их је брига за наше проблеме. Говорим, вичем, тражим, али ка да тучем главом у зид.Увјек сам био зато да се школују људи и према струци постављају на руководећа радна мјеста, сад се мора радити главом, прошла су времена о рук система и парола, али су слаби помаци, једном ће морати пукнути.“- расприча се директор Гојко Грковић.

Секретарица донесе копије и ја се поздравим с директором уз његову поруку “… нада се да ћу бити добар отправник као шта сам био и ученик…“ и одем на Опћину по радну књижицу.

Вратим се код Златка и предам све те папире, а он ме рече да требам сачекати десетак дана док се изда рјешење и тамо ће сви потребни подаци бити наведени.

У Опћини се јавим у Војни одсјек да видим како стоје ствари са служењем војног рока, па се договоришмо да ме неће слати за годину- двије, ионако имају превише регрута, и да им пошаљем потврду од факултета о упису за одгоду.

Тако прође мој први сусрет са практичном стварношћу. У школи нас уче о ономе како би требало бити, па се уљуљкамо у тој у мислима створеној слици, али је то у животној стварности пуно друкчије и замишљена слика из школе се разбије као огледало при првом сусрету са реалношћу. Отуд онај инат који ми се јави при повратку кући и жеља да пуно тога треба мјељати.

Advertisements