Убрзани воз број 1310 Загреб-Оштарије-Сплит послије звиждука отправника возова и датог знака лопарићем “Полазак“ и знака локомотивске сирене “Пази“ затутња преко скретница у Книн-Теретној и моста преко Крке у првцу Сплита. Узвишење с десне стране пруге код Поткоња затвори поглед на Книн, док с љеве стране пуче поглед на Косовчицу и Шарена језера и Косово поље стиснуто између Промине на западу и Полачке висиравни с источне стране.Тамо даље на истоку сивила се Динара с бјелом капом међу облацима.Воз је био полупразан, неколико жена иза дрвених преграда разглабало је о скупоћи и нереду на пијаци у Книну, група жељезничара у другој прегради је играла бришкулу и трешет уз галаму која иде уз те карташке игре, а ја сам сједио сам, оставио новине по страни и гледао кроз прозор околину пруге.

Прије неки дан дође ми рјешење о заснивању радног односа на неодређено радно време у својству приправника отправника возова у жељезничкој станици Сплит-Предграђе са почетком 17.августа 1967.године. Ово је тај дан, па се рано јутрос упутих на раднички воз у Кистање и у Книну сачеках овај воз, који у Сплит стиже око десет сати.Воз сад стаде на станици Косово Поље, изађоше оне жене и жељезничари, а уђоше два жељезничара с торбама од црног скаја и модрим ромбовима на реверу блузе, вјеројатно машиновође иду “режи“ по воз у Сплит или Шибеник.

Воз протутња поред рудника у Сиверићу и кроз станицу Сиверић, па послије цестовног прелаза са бркљама уђе у Дрнишку жељезничку станицу.Изађе неколико путника с коферима и овећим торбама, а уђе неколико жена с кртолама покривеним бјелом робом и два старија човјека с Буњевачким округлим капама на глави. Иста је по облику и кроју као и наша Буковачка, само што јој је оруб ишаран црвено жутим косим паралелним ригама, док је код наше оруб црн и украшен црним сјајним плетером.

Гледао сам отправнике не би ли видио којег колегу из школе за које сам чуо да су већ наступили на приправнички посао, али до сада не видих никога. Воз уђе у Петрово поље и послије жељезног моста на Чиколи крену уз Мосећ и изби на источне рубове Кистањске висоравни. Пуче поглед на сиви кањон Чиколе који као да је неко сикиром усјекао у камени крш и на запад преко проминских влака према Буковици и Велебиту.

Воз протутња преко надвожњака цесту Дрниш-Шибеник, која се бјелила и кривудала као змија кроз сиви крш, и станицу Житнић. “Житнић“-помислих -“ово се неко наруга дајући име овом мјесту кад овдје само драча успјева.“ А даље је пруга у правцу, свуда крш,ситни шкаљ и драча све до Унешића. “Боже драги“ – размишљам-“па Буковвица је за ово Војводина. Нигдје дрвета, само шкаљ и драча, ни траве нема.“

Унешић, мала камена станична зграда са зеленим гриљама, друга слична ЗОП-ова, а иза њих десетак кућа што под црвеном циглом што плочанице. Неколико кустелића по авлијама, уз колосјеке штиве старих и нових прагова и шина.Неколико докоњака сједи испред гостионе одмах иза станичне зграде и зачас прекину картање док воз прође.

Воз тутњи рубом усијане пјешчане котлине ишаране ту и тамо малим забранима и нечим налик на њиве, а тада усјеченом у каменити руб брда укрсницом Копрно и зачас уђе у станицу Перковић. Ту изађе подоста путника и пређе у дрвени локалац за Шибеник. Овећа станична зграда на спрат, доље чекаоница и бифе, прометни уред, а горе на спрату станови за шефа станице и једног отправника возова.Поред станичне зграде мали парк наткривен крошњастим стаблима и јавна чесма са бетонским коритом у које непрестано цурка вода. Кад из службених кола истоварише неколико сндука и пакета, отправник даде лопарићем знак за плазак, локомотива свирну и воз затутња кроз усјек и уђе камениту котлину међу исто таквим брдима. Пруга за Шибеник побјеже десно на запад и неста у камениту усјеку.

Суви Долац, који по новом назваше Приморски Долац ничим није наговјештавао море или бар његову близину. Камента брда наоколо, уз пругу неколико мајушних винограда и башчица на црљеници, неколико млих камених кућа и по који кустелић у авлијама за ладовину одаваше суморно и тешко живљење у том камењару.

Пруга сад вијуга уз брдо савијајући се уз камените рубове усјека и насипа, а насред те камене пустоши стрши зградица заљепљена као ластавичје гњездо уз насип посред брда. Читам “Брдашце“ и видим да је то укрсница са зауставним колосјецима далеко у брду, за случај проклизавања воза у паду пруге. На тераси испред улаза у зградицу само два човјека, отправник возова и скретничар, изгубљени у тој каменитој пустоши, а доље на дну котлине уз макдамску цестицу пар је чемпреса око мале црквице. Све остало сива је камена пустош.

Воз успори због великог успона, а точкови вагона циче због оштрих кривина, све док не прође усјек и изби на малену висораван са нешто шуме и малих ограда ограђених необрађеним каменом из крша.Ту и тамо по која камена кућа плочаница, гувно и густерна, мурва и кустелић око њих. “Лабин Далматински“ читам на каменој станичниј зградици гдје је у једној половини прометни уред, а у другој стан шефа станице. Поред зграде запуштен паркић са неколико остарјелих борића, а с друге стране талијански бетонски бункери и бетонска барака из Другог свјетског рата. Около љути крш и стрма и висока брда.

Тада један тунел, па насип и други тунел, а онда послије једног усјека пуче поглед на Каштела и море. Усред зеленог Каштеланског поља аеродромска писта, а на западу бјели се Трогир. Право према југу диме се цементаре међу ниским кућицама посивјелих кровова. Мала зградица са натписом “Садине“ означи укрсницу са великим падом пруге те воз је протутњи и за трен улети у станицу “Каштел Стари“. Изађе неколико путника, нико не улази у воз и он крену уз руб поља кроз башче, винограде и масленике, протутња кроз станице “Каштел Камбеловац“ и “Каштел Сућурац“ у уђе поред фабрике цемента “Првоборац“ у станицу “Солин“. Не стајући ни овдје затандрка преко безброј скретница окружен смеђим теретним вагонима на паралелним колосјецима, пређе гвоздени мост на Јадру и уђе поред Сјеверне луке и лучког отпремништва “Дујмовача“ у истимени тунел, а након њега у станицу “Сплит Предграђе.“ Ту се заустави на минут.

Изађох из воза и оно шта угледах дубоко ме разочара. Жута оронула станична зграда на спрат са зеленим гриљама као да је грађена за неке друге намјене и као да је насилу од зачеља направљено чело зграде, јер са стране перона није било главног улаза, а љево од зграде дограђен је осморокутни анекс са трокрилним прозорима на свих пет површина које су биле окренуте према перону, док се у продужетку налазила нека доградња покривена бетонском плочом умјесто нормалног крова. Иза је било уско двориште и талијанске бетонске бараке покривене тернитом, једна до друге, на чијем челу се налазио округли бетонски бункер, који је сада служио као складиште за угаљ за гријање. Са љеве стране зграде, одмах до пролаза на цесту, била је талијанска барака полукружног крова од валовитог лима, а ту је била и окретница за локомотиве са својим кратким спојним колосјецима и неколико разбацаних приземница адаптираних за становање, све покривено тернитом. Около њих су биле мале башчице и виногради све до тунела “Дијмовача“. С десне стране зграде биле су приземнице, што од бетона што од дрвета, а које су сада претворене у буџаке за становање, доким је првотна намјена била очито за нешто привремено и друго.

Преко колосјека видило се огромно складиште “Далме“, исти такав жељезнички магазин за денчане пошиљке и складиште “Јадрантранса“. Цјели станични плато био је насут ситним грусом што није сметало корову да нарасте између колосјека. Све је ту дјеловало као набацано, склепано од свега и свачега за прву руку, па као тако остало трајно и крпало се и одржавало без икаква уљепшавања, тек да се не сруши.

Дођем до отправника возова и упитам за шефа станице. Он ми показа једна зелена врата недалеко од прометног уреда и ја тек сам примјетим мали натпис да је то канцеларија шефа станице и уђем.

За столом је сједио витак и висок човјек средњих година, глатко избријана лица и рјетке плаве косе прошаране сјединама, хитих покрета и брзог и проницљивог погледа.

Представим се и кажем зашто сам дошао, он хитро устаде, заобиђе стол и пружи десну руку:

-“Ожеговић,Момчило! Јеси ли био доље у Управи?“

-“Нисам, сад сам стигао с возом.“- рекох.

-“Из које си школе ?“- упита.

-“Из Београда, четворогодишња техничка.“-одговорим.

-“Добро, гдје ћеш становати?“- пита он.

-“Још не знам, брат ми је ту у Сплиту, видићу с њим.“- кажем.

-“Дежураћеш са овим данашњим прометником, он је добар, а сад требаш отићи у Управу и средити папире, сад ћу им ја јавити.“- оде до аутоматског црног бројчаника и чујем како некоме говори да ће ме послати.

-“Јави се секретарици Анкици Сиришчевић, она ће све средити, па дођи сутра увече у седам у ноћну смјену, а сад идемо да те упознам са прометником.“- кренушмо из канцеларије у прометни уред.

У тој осморокутној просторији посред ње је стајао, човјечје висине, велики електромеханички блок уређај, поред прозора према колосјецима огромни масивни отправников радни сто са неколико индукторских телефона и црним аутоматским ЖАС телефоном, а десно од њега је био стол телеграфисте с Морзеовим апаратом и телефонима. Из прометног уреда иза блока се улазило у пртљажно-путничку благајну, смјештену у оној доградњи испод бетонске плоче.

Кад шеф уђе отправник уста, а телеграфиста се, који је већ стајао,окрену лицем према нама.

-“Марко, ево ти приправника.“- каже шеф.

Високи човјек средњих година, црне куштраве косе и црних његованих бркова испод којих се као бисери забјелише зуби, пружи руку:

-“Грбеша, добро дошао колега.“

-“Колар Симо.“- поздрави се млади телеграфиста свјетлосмеђе косе и плавих сањивих очију.

-“Иде он доље средити папире, па је сутра у ноћној с тобом Марко, добро пази на њега,он ти је из Техникума.“- смјеши се шеф Ожеговић.

-“Немајте бриге шефе, срамота би ме била да га ја обучавам, а да не положи практични испит. У земљу би пропа, јел’ да се то неће десити колега?“- смије се отправник и тапше ме по рамену.

-“Ма какви, испит ће бити прије рока.“- кажем ја.

-“Какав си био ученик?“- пита отправник.

-“Одличним сам дипломирао.“- рекох.

-“Благо мени, ту нема зајебанције, морам обновити своје знање да се не обрукам пред њим, ‘ем ти миша.“- смије се отправник Марко широким осмјехом.

-“Видимо се сутра навече, идем средити папире.“- кажем им гледајући на сат њихалицу.

-“Тако је, наспавај се, дуга је ноћ.“- опомену ме Марко.

Упутише ме како да стигнем до Управе, те ја кренем поред “Водовода“ и “Мљекаре“ и мало затим “Југопластике“ низ Солинску улицу у Град. Кад сам дошао до Пазара угледа сам путничку станицу “Сплит“ са моста код Бискупове палаче, па нисам имао потребе питати гдје је Управа Саобраћајно – транспортне радне јединице Сплит (СТРЈ), него се спустим кроз омалени парк на обалу и продужим до бјеле камене станичне зграде, која је изгледала као недовршена у градњи, као и остале ниске куће у том реду.

У Секретеријату упитам за госпођу Анкицу Сиришчевић, а иза радног стола устаде висока крупна и бујна црнка, дискретно накармисаних усана, средњих година и пријазно се смјешећи позва ме к себи:

-“Ти си Миле, Мажибрада, јели тако?“- помучи се читајући презиме, а онда се стидљиво извини – “Опрости“.

-“Да“- насмијем се – “приправник у Сплит Предграђу.“

-“Миле, потпиши ово рјешење о заснивању радног односа, о плаћи,“ – пружи ми откуцане документе – “а ово ти је П-2 карта за путовање до Кистања и П-4 карта до Београда.“ – одвоји моје примјерке рјешења и карте за повлаштену вожњу возом на тим релацијама.

-“Не треба ми П-4.“- кажем јој.

-“Зар твоји не живе у Новој Пазови “’- упита.

-“Не, живе у Кистањама, а ја ћу наћи собу овдје.“- објасним јој.

-“Нема везе, нека стоји, можда пожелиш обићи школу и своје другове.“- насмија се она.

-“Хвала госпођо Анкице.“- захвалим јој.

-“Како то да си одабрао Сплит ?“- упита она и тако ми даде до знања да има све персоналне податке о мени.

-“Зар то није најлипши град на свиту?“- шалим се и кажем како намјеравам ванредно студирати.

-“Биће ти тешко, кад упишеш студиј јави ми се, имају неке повластице, плаћени допуст, слободни дани за испите, па ћемо то рјешити.“ – каже ми уз благи смјешак.

-“Хвала на помоћи, свако ћу се јавити.“- рекох.

Кад сам се окренуо да изађем на вратима се појави висок човјек у бјелој кошуљи кратких рукава и свјетлосивим хлачама и развуче по бодулски “Анкице“, а онда заста кад ме угледа, што она искористи:

-“Шефе, ово је наш приправник у Копилици, Миле.“

-“А, јели?“- пружи руку – “Кершић.“

-“То је онај најбољи ученик техничке школе у Београду.“- подсјети га она.

-“Фино, па како ти се свиђа овдје?“ – упита реда ради.

-“Данас сам тек дошао, ово шта сам видио добро је.“- рекох и ја ради реда.

-“Јеси ли био у Предграђу?“- пита он.

-“Јесам, послали су ме овдје ради папира.“- објасним.

-“С ким ћеш дежурати?“- питаон даље.

-“Са Марком Грбешом.“- кажем.

-“Добро је, Марко је прави за то.Надам се да неће бити проблема!?“- насмија се трпко.

-“Неће, сигуран сам.“- насмијем се и ја.

Опростим се и пођем на Шеталиште 1. маја, како ми је објаснила Анкица, Кончаревом до Депадансе дома ЈНА и онда десно.Тамо је био Котарски комитет омладине гдје би требао бити Душан. Секретарица, плаве дуге косе и бресквина тена лица рече да није ту, да је на путу, да би се требао вратити сутра и шта му имам поручити.

-“Ја сам му брат, почињем радити у Сплиту, па ћу навратити прекосутра из ноћне смјене.“- рекох јој.

-“Добро, рећи ћу му. Брат? Он црн, а ти плав!? Пуно интересантно!“ – насмија се она неповјерљиво.

-“Он на маму, ја на тату!“- прихватим шалу.

Одем одатле и истим улицама се вратим на жељезничку станицу, уђем у први воз за Книн и навечер сам био код куће на Влаци. Испричам им како је било и да Душана нисам нашао, али ћу вјеројатно ових дана, па ћу видјети гдје ћу спавати и хранити се, сигурно је да нећу моћи путовати кући.

 

 

Advertisements