Сутрадан сам опет путовао за Сплит и стигао на време за ноћну смјену у 19 сати.

Смјена се вршила у присуству помоћника шефа чвора (Жељезнички чвор Сплит чиниле су станице Сплит, Сплит Предграђе и Солин са отпремништвом Солин Лука) за Сплит Предграђе Момчилом Ожеговићем.

Рапортирао је отправник возова из дневне смјене Маринко Дадић. Говорио је о стању у собраћају возова, при чему је истицао закашњења возова, колико има вагона на истовару, колико их је на утовару, колико је за отпрему и колико их долази, наводећи врсте вагона, робе и ко су примаоци пошиљки. За детањнија обавјештења ту су били руковалац маневре Саво Кунац, колски службеник Миле Кресовић, а остали су слушали. Марко Грбеша, дежурни отправник ноћне наступајуће смјене упита нешто ситно, а вођа маневре Јозо Мастелић у вези маневарског рада пита нешто детаљније свог колегу Саву Кунца и тада узе план рада маневре, а Марко Грбеша потписа Књигу примопредаје, помоћник Ожеговић овјери и примопредаја између смјена би готова. Претходна дневна смјена оде својим путем, а ноћна настави рад. Све је то трајало десетак минута уз непрекидну звоњаву телефона.

-“Шта би ти сада радио?“- упита ме помоћник Ожеговић.

-“То ће рећи отправник Грбеша, а ја би најрадије прочитао Пословни ред 1.дио, па Пословни ред 2.дио, онда остала стална упуства и наредбе за ову станицу.“- предложим осјећајући да је то замка питање.

-“Охо,хо,шефе!“- слатко се насмија Марко – “неће то проћи код мог пулена, ошацну сам га ја на први поглед, браво колега.“

-“Тако је, слажем се, најприје то! Дај му Марко да прочита, а потписаће кад га пропитамо.“- нареди шеф Ожеговић смијуљећи се нелагодно због неуспјеле замке.

Шеф оде, а осташмо нас тројица у прометном уреду, отправник Марко, телеграфиста Симо Колар и ја, приправник отправника возова.

-“Драго ми је да ниси насјео колега! Тако треба, овдје на послу се ником не вјерује, за сваки потез мораш бити стопосто сигуран. То што се познамо једна је ствар, а бити сигуран друга је ствар. Ето, Симо то зна, ја тражим дозволу за сваки влак, он откуца и кад је добије доноси ми Телеграфски дневник да потпишем. Без тога ја не шаљем влак па да ми сви кажу да могу. Црно на бјело мора бити, то запамти!“ – почиње ме упућивати мој ментор, а тада ми нађе Пословне редове станице и Књиге сталних наредби и покаже ладице у ормару гдје се стално стоје на дохват руке.

Док је пролазио вечерњи сноп влакова према Загребу, Минхену, Београду, Осијеку, Суботици пратио сам их како раде, читао телеграфске траке и провјеравао тачност уписа у Телеграфски невник те пратио отправника Марка као пасић куд год крене.Он је неуморно објашњавао шта ради, зашто тако ради и шта и како други раде. Ако ми било нешто нејасно упитао би, а он би детаљније образложио.

У 22 сата телеграфиста је завршавао поподневну смјену, а ја и отправник осајемо сами до јутра. Остао је за пролаз још један брзи влак у двадесет три сата “Балкан тауерс“ за Минхен и Остенде, а онда је настајала пауза, што се тиче путничких влакова до три сата, али је наступао период теретних влакова.

-“Да видимо како куцаш?“- даде ми Марко Телеграфски дневник – “Упиши:Примате ли влак бр.1357 ?- Грбеша.“

Укључим Морзе апарат и зовем “тип,тип,тип“, ти тачке или Морзе слово “С“, што је позивни знак за Солин, а кад се она јави откуцам:“ С де СП бр.2417 ф: Примате ли влак бр. 1357 ?- Грбеша.“ И одмаг добијам одговор:“СП де С бр.2714 ф: Влак бр.1357 примам.- Шандрић.“

-“Ем ти малог миша, добро и липо куцаш, и брзо, колико сте година то тамо учили и вјежбали?“- пита он.

-“Све четри, није било мрдања.“- кажем му.

-“Па да, а колико брзо ?“- распитује се.

-“Испод шестдесет нико није смио бити, ја сам куцао негдје од осамдесет до дееведесет, зависи колико је добар апарат.“- кажем му.

-“То је прави професионалац, а не ми, збрљаш нешто на брзину и ајде ради.“- каже он.

-“Па.., зар Ви нисте ишли у Техникум?“- питам га.

-“Ма какви, ја сам завршио гимназију и ишао на курс шест мјесеци, а било их је и без гимназије, само са основном школом и нешто курсева. Слали су нас на мале станице, па послије пар година тамо у веће или за шефове малих станица, ако би положили комерцијални испит.“ – објашњава Марко школовање у своје време.

-“Па, кад сте Ви почели радити?“- распитујем се.

-“Кад си се ти родио, миша му малога, најприје по Банији, па Лици, онда ме прбацили на “Реру“ у Сињ, ту се оженим мојом Винком, а кад укинуше “Реру“дођо овдје. Ваљда ће ме ту држати до пензије, ако Бог да.“- сједи Марко за масивним столом и љуља ли љуља ногом испод стола и дими ли дими врањску “Мораву“ без филтера.

-“Пуно пушите, јел’ да?“- гледам га како једну гаси, а другу пали.

-“Аха, миша му малога, сви то кажу, а и сам знам, нарочито кад радим. Знам да не ваља, па ти кажем чувај се тога.“- савјетује ме.

-“Из Сиња путујете, зар нема наде за стан у Сплиту ?“- знатижељан сам.

-“Е, видиш, увјек ме неко претекне! Ја сам родом с Баније, нисам био ни у каквој војсци, нисам у Партији, политика и те ствари ме не интересују, жена из грађанске фамилије, радим свој посао и у ништа се друго не петљам, а такви су увјек на крају листе за стан. Ваљда ће некад и на мене доћи ред.“- мало се уозбиљи – “А јеси ли ти у Партији?“

-“Јесам, примили ме у школи.“-кажем.

-“А да, за такве се сви боре. И Партија и Црква и дуги. Што не би, младо, радно, паметно, школовано, свима су потребни. Ја сам се нагледа људске бједе у Другом рату, као дјете, као момчић, и рекох тад сам себи: “Свак лаже за свој рачун, Марко даље од тога, ти си сиротиња, можеш бити само пјешадија, а такви највише најебу.“ И тако сам ван свега тога и миран сам, радим што најбоље могу и знам, по том нек ме људи мјере, да је остало ангажирање ван посла , по мени, прикривање шупљина у неспособности или нераду. Зато буди прије свега радник и стручњак и то тражи од подређених, онда ће те цјенити. Попустиш ли једном и други ће гледати да се окористи или да ти то подмеће, па зато према сваком исти аршин. Тако ти, мој колега!“ – припаљује Марко опет “Мораву“.

-“А слушају ли подређени?“- интересирам се.

-“Мене да, али друге не баш, није то ка’ прије:з аповједиш и не смије ти на очи изаћи док не направи посао. А сад напишеш пријаву, она оде на Комисију, па на Раднички савјет, а кад је и потврде нема ефекта, застари, па јој се изгуби сврха.Прије је било као у војсци: заповјед, извршење или моментална казна.Тако и премјештај: данас си у Сплиту, сутра у Зеници или Марибору или Суботици, а данас молбе, жалбе, ко има везу добије боље мјесто, а неког прогоне ка врага по вукојебинама цјели живот. Није ни онда било најбоље, ало ово данас разводњава и мјеша све, по мени је посо једно и ту треба знање и ред, самоуправљање треба тек толико да се спречи нечија самовоља и да спречи привилегије. Видићемо на шта ће то испасти, али по мени самоуправљања не смије бити у оперативи.“ – категоричан је Марко.

Кад наступи пауза од неких сат времена пођошмо у обилазак и контролу скретница и колосјека и свега онога шта је на њима.Упозна ме са скретничарима и упозори их: “Његова заповјед је као и моја, да се нисте измотавали!“, а они потврдише: “Тако је господару!“ Потпишемо им Скретничке дневнике да је све у реду, а на колосјецима нађемо вођу маневре и маневристе, те их Марко пита за фазе састављања влакова или о постављању кола на утовар и истовар. Онда изрече неколико заповједи и вратимо се назад у прометни уред.

-“Јеси видио, мораш у сваком моменту знати како ствари стоје и шта треба направити. Ако осјете да не познајеш ситуацију одмах ће ти нешто подвалити или наћи неки изговор за ненаправљено. Зато никад не иди неприпремљен пред њих, увјек мораш бити спреман, иначе си настрада.“- савјетује он и подучава ме о ономе шта у књигама није писало.

Око један по поноћи маневристи дођоше на паузу и маренду. Извадише из торби оно шта су поњели од кућа: кувана јаја, сланину,помидоре,саламу, капулу и крув испод пеке и позваше нас да се придружимо.

-“Хвала момци, само ви једите, не рачунајте на нас.“- захвали се Марко на понуди за обојицу, а мене упути:

-“Ништа присно за време посла, послије како те воља, али ни онда не треба бити по њиховом него по твом. Они то знају и ако се спустиш на њихов ниво то одмах погрешно протумаче и траже да им се гледа кроз прсте тамо гдје се не смије, и ето ти врага. Мораш бити увјек у својој кожи, на свом нивоу, у служби и ван службе.“- опет подучава Марко.

Тада зашутишмо, ја сам прочавао Пословни ред, а Марко је узео неки стари забавни часопис и читао.Сат њихалица је тукао неуморно “тик-так“, а блок уређај зујао под напоном струје. Како је ноћ одмицала ти звуци су били све јачи, па изађем испред станице и протегнем се.Т амо према магазинским колосјецима чуло се рзање маневарке и повици маневриста, а затим лупа одбојника вагона или шкрипа папуча.

Из свега овога до сада сам увидио да колико год је стручни дио важан толико су и међуљудски односи важни и да треба дјеловати као диригент,чути звук сваког инструмента и сваки тон и то усклађивати, што тражи пуну концентрацију, а она стално до краја затегнуте нерве. Отуда и бенефицирани радни стаж, јер се овдје људски организам убрзано троши, па отуд годишње љечничке контроле и периодични стручни испити.Требаће доста труда и умјећа за одржати психофизичку контролу и сачувати здравље.

Умијем се на јавној чесми и пустим да се вода испарава на влажној топлоти августовске ноћи, па се вратим у прометни уред.

-“Овај период ноћи је најгори, влакови су далеко, а ноћ притиска, организам хоће да спава,а не смије се. Из искуства знам да је најгоре заспати пар минута или пола сата за столом, онда будеш још поспанији и уморнији него овако кад останеш будан. Зато ја никад не тренем ни секунд, читам нешто или нађем друге обавезе, па не мислим на сан. Можеш ли издржати?“- говори и упита Марко.

-“Могу, сад сам се освјежио.“- потврдим.

-“Добро је, навићићеш већ.“- каже он.

А тада поче телеграф. Книн даје анализе влакова, како који крене, а крећу се један за другим као трамваји. Уписујем их у Телеграфски дневник и гласно читам Марку.

-“Добро је, уобичајено, нема ништа ванредно да би се посебно припремали.“- каже он.

Диспачерска и пословна линија су интезивно почеле звонити, слушао сам разговоре на њима,а телеграф се усијао од дозвола и анализа. Јутро дође неосјетно и нагло и смјена је већ била ту.

Марко израпортира, нови отправник Миливој Куштре потписа примопредају и ми смо били слободни.

-“Како је било ?“- пита шеф Ожеговић.

-“Одлично. Иде како треба,“- кажем.

-“Добар је шефе, неће са њим бити проблема.“ – каже Марко.

Advertisements