Кренем у центар града, без журбе, да не стигнем прерано у Котарски комитет омладине. Гледам људе и жене, журе на посао, а из “Југопластике“ излази трећа смјена, жене поспаних очију и на брзину поправљених фризура.

На Пазару гужва, продавачице вичу нудећи блитву и поме, салату, селен и першин, капулу и смокве, наранче и лимуне, а старије госпође с боршама гледају по банцима, погађају се и приговарају. У тој збрци галаме, цјенкања, вагања и гуњђања не зна се почетак ни крај, али иде некаквим устаљеним редом и распетљава се.

Душана нађем у Коитету и он ме поведе у своју подстанарску собицу:

-“Видићемо шта каже тета Анђа, можда ћемо становати скупа.“

Стан је био у близини, у Првобораца улици на броју 25., трећи спрат, код Котараш Анђе. Договорили смо се да ћемо ја и Душан у већу собу, а Тончи ће прећи у мању. Цјена се зна, тридесет хиљада мјесечно, купање једном седмично, веш ће прати Драгица, станарка изнад овог стана.

Душан у журби упита пар ситница, реда ради, о кући, о послу и рече да жури, па ћемо послије причати.

Ја, кад остадох сам, погледам кроз прозор на улицу, затворим шкуре, сједнем на кревет, па се испружим и онако обучен одмах заспем. Спавао сам до предвече. Тада, тихо се крећући по соби, прегледам детаљно собу. Прозор с гриљама био је према улици, са њега су се могле видити Бачвице, Брач, Шолта и сплитска путничка лука, а испред зграде преко коловоза било је паркиралиште и мало уљево “Котексов“ небодер, а до њега иза високих зидина самостан часних сестара и Дом ученица за медицинске сестре.

Изађем из собе и умијем се у купатилу и кренем да изађем ван негдје на вечеру.Заустави ме тета Анђа:

-“Јеси ли се наспава?“ – насмјешни се љубазно.

-“О, јесам и то добро.“- рекох.

-“Јеси ли за каву?“- упита.

-“Јесам.“- рекох, знајући да ће се сад распитивати о мени и још којечему, а надао сам се да ће и Душан у међувремену доћи, па ми показати гдје се самци хране.

Тета Анђа, стара цура шестдесетих година, оде у малу кухињу и пристави лончић на електрични шпорет, а ја сједох за кухињски сто. Прича ми како је цјелу младост провела у Београду, радила на Краљеву двору као кројачица и била члан Партије, ради тога и браће који су исто били Партијаши, остала неудана, а прије десетак година када је отишла у пензију замјенила је стан за овај у Сплиту ради климе. Рођена је у Книну у фамилији Котараш, има тамо и нешто родбине, а овдје у Сплиту брата пуковника у пензији, који станује на Бачвицама у великом стану, исто је неожењен, стари момак, па и о њему води бригу. Пензија је мала, па се испомаже овако држећи подстанаре.

Гледам ту стару цуру у кућној смеђој хаљини на цвјетиће, у плишаним кућним папучама, смеђе косе ондулиране код фризера, смирену и живахну, и очекујем безброј питања која сљеде послије таквог увода о себи и свом животу.

Испричам јој, кроз одговоре, укратко о себи и школи у Београду и како сам доспио у Сплит и шта су ми планови.

-“Е, такви ми се момци свиђају, нарочито из наших крајева, који се не предају и иду напред без обзира на тешкоће. Овдје ти је код мене мирно, моћи ћеш учити, нико ти неће сметати, само учи, и ја ћу помоћи колико могу, а и драго ми је да ћеш бити стално у стану иако тако радиш у турнусу, сама сам, није то згодно, а Душко и Тончи вјечито су одсутни, никад их скоро овдје нема. Добро ћемо се нас двоје слагати.“- насмија се она враголасто као да јој је дупло мање година.

Изађем тада на улицу и кренем према центру. Поред Пазара пређем на Риву, која се званично звала Обала Маршала Тита, мимоилазим се са шетачима и туристима. О Диоклецијановој палачи до сада сам само читао и гледао је на сликама, а сад су њени остаци ту преда мном, рушени, дограђивани и преграђивани каснијим градњама и запуштени, иако је у самом центру града. На по Риве скренем десно и угледам кип Марка Марулића и регистрирам га у свјести као орјентир, а тада уђем кроз уску уличицу на Пјацу и станем украј, спазивши да ту шетају с краја на крај, а поједине групице стоје уз крај и живо се надмудрују и смију. Опазим ту ресторан с љетном баштом “Централ“ и уђем унутра. Камени столови су говорили да је то више кавана него ресторан, погледам јеловник и видим да су цјене папрене, па кад дође конобар са својим нехајним и рутинским: “Извол’те шјор.“ наручим само пиво, које он зачас донесе и наплати одмах. Гледам около, упијам атмосферу и одмах спознам да се ту у једном дјелу срећу стари познаници, а у другом у дну сале неки чудни, мутни ликови, једући нешто на брзину, пуни нервозе и неког чудног немира у себи.

Вратим се на Пјацу, постојим мало, и кренем уличицом за коју ми је осјећај говорио да иде паралелно с Ривом и кроз коју је долазило и у коју је одлазило доста свјета на Пјацу и с Пјаце. Посред те уске уличице у којој се осјећала мемла од камена била је продавница сухомеснатих производа, купим неке саламе и сира и понесем кући. У “Прераде“ насупруот Пазара купим крух и полако шетајући дођем у собу.Тета Анђа је гледала телевизију у својој соби, а ја сам направио сендвиће и читајући неке Душанове књиге јео их.

Душана није било пар дана, дошао је већ и крај августа, а ја сам одлазио на посао по распореду и враћао се у празну собу. Паре су ми биле при крају, а нисам знао када ће он доћи ни гдје је отишао, па сам трошкове свео на минималну мјеру, идићи чак пјешке у Копилицу на посао, устајући сат времена раније него што је требало да сам ишао тролејбусом.

Једина новост би кад ми се из Солина јави Бранко Чича, школски колега из Д одјељена у ЖШЦ-у, који је као одличан ученик за праксу добио жељезничку станицу Солин и ту сада био приправник. Знали смо се из Београда, онако по виђењу, а сада ми је било дарго као да смо били цимери, другог познатог нисам имао. Договоримо се да се нађемо у Сплиту, у дане кад смо обојица били слободни, да мало прошврљамо по граду, јер је и њега усамњеност мучила као и мене.

Тог дана нађемо се на тролејбуској станици код Пазара и одмах се договоримо да одемо до Правног факултета да видимо услове за упис.Разочерали смо се кад смо видили да је уписни рок већ прошао, да су попуњене листе редовних и ванредних студената, али и због висине уписнине за ванредне студенте која је износила као наше полугодишње плаће. Економског факултета тада није било у Сплиту, а на Кемијско-технолошки нисмо могли ићи као ванредни студенти ради практичних вјежби по кабинетима и лабораторијама, а није нам се та струка ни свиђала нешто нарочито, па на крају одемо до Педагошке академије. Тамо смо се могли уписати, али је требало да доставимо програм наставе из средње школе, па ће тек онда одредити шта требамо полагати на пријемном испиту.

Бранко преузе обавезу да ће он то доњети, јер ће сљедеће недјеље ићи у Београд па ће то средити у ЖОЦ-у. А тамо му у Пазови и Земуну станују браћа, старија и већ ожењена, па ће их успут посјетити. Родитеља није имао, мајка му је умрела половином педесетих година, а отац се недуго послије материне смрти објесио .Био је родом из Дубоког Дола, на граници Лике и Далмације, међу обронцима Велебита, а ради сиромаштва као клапчића дали су у Жегар код неке даљње родбине да чува овце и иде у школу.Некако је успио добити жељезничку стипендију, па завршио ЖОЦ као и ја.

-“Курчеве смо среће мој колега, причају да ће нам плаће бити умањене за 20%, због тога што је жељезница у губитку.“ – рече ми док смо се са Педагошке академије враћали у центар.

-“Ја још нисам ни примио рјешење о плаћи, не знам ни колика је.“- кажем му.

-“По рјешењу имамо осамдесет хиљада, а примићемо око шесдесет четри, ето ти! Стан кошта тридесет, храна кошта исто толико и ни динара за остало. Јебеш га, на танкој смо узици.“- невољко ће Бранко.

-“Ваљда неће бити тако стално, кад се ауторизујемо имаћемо сто хиљада, биће нешто боље.“- тјешим и њега и себе.

-“Добићемо и униформе, бар нећемо дерати своју робу на послу.“- и он ће с потајном надом.

Од њега сам сазнао да на прузи Сплит-Книн из наше школе радимо само он, ја и Стево Докић у Садинама на прузи до Перковића, а у Перковићу Илија Попратњак и Милош Олујић. Остали су по личкој прузи. Кад је дошло време ручку одемо у “Љубљану“, мали ресторанчић у Гету, гдје су се кували јефтини оброци за ђаке, студенте и самце са малим плаћама.

Луњали смо цјели тај дан по граду, разгледајући и упознавајући град, а навече он оде у Солин гдје је становао, негдје на Светом Каји, покривеном бјелом прашином од цементаре “Првоборац“, док се ја вратим у своју собицу код тете Анђе.

Душан се вратио након протока још једне седмице и рече да је био на годишњем одмору и да је Росу смјестио ту у Дом за медицинске сестре и да ће она похађати Школу за медицинске сестре горе на Балканској код Хигијенског завода. Код куће да је навратио, да је тамо уобичајено, нема ништа ново и пита ме шта се код мене догађа и има ли шта новога.

-“Ништа посебно, мало сам се интересира за студије, али изгледа да сам закаснио.Има неке шансе на Педагошкој академији, али ни тамо није сигурно.“- рекох му.

-“Ма, пусти, шта ће ти то, у просвјети су плаће исто лоше. Одмори се мало, па догодине упиши Вишу економску школу или нешто друго, видићемо. Доткле ћеш упознати посао и фирму, град и људе, биће ти лакше.“- посавјетова ме он.

Знао сам да има сад Росу као велику обавезу, а да инсистирам нисам мога,требаће пара које ја немам, од куће не могу ни филера очекивати, а за њега би било превише, па закључим да је тако најбоље. Учланићу се у Научну библиотеку, тамо ћу наћи књиге које ме занимају, а и користиће ми за будуће студије, бар као кондициони тренинг и неодвикавање од читања озбиљне и стручне литературе.

Када сам примио умањену плаћу, платим стан и купим неколико разгледница да се јавим Браци, Стеви и неколицини пријатеља и пријатељица, односно дјевојака с којима сам био у вези.

 

Advertisements