Време је било љепо, ранојесење, ни превруће ни хладно у било које доба дана, па сам без зацртаног циља лутао градом у слободне дане, па куд ме пут нанесе. Тако сам обалом ишао пјешке до Титове виле, а у повратку свратим у Мештровићеву галерију. Нигдје никога, само ја, камен, бронзане и гипсане фигуре и чувар који се смјестио у хладовину испод зида и нешто чита или куња, ко ће га знати. Загледам радове вјеште руке и паметне главе и у души осјећам оно што је ваљда и мајстор осјећао док их је израђивао.Нисам морао читати плочице са називима, унапред би погодио какав им је назив мајстор дао и помислим како би и ја одабрао та имена и како би баш тако израдио ту фигуру, рељеф или бисту. Такорећи исто порјекло, слично дјетињство, исто поднебље, иста околина дали су нам исто схваћање умјетности и њено исказивање, па ми се било лако поистовјетити са аутором. Сада сам разумио тешкоће кроз које је велики скулптор пролазио и на какво је неразумјевање наилазио и са каквим су га јаловим аргументима малограђански и помодни назови умјетници оспоравали. Само онај ко се родио у камену и са њим свакодневно живио мога се тако једноставно и љепо изразити.

Обалом ЈНА, поред Команде морнарице, вратим се у центар и лутам бесциљно, не примјећујући никог око себе, кроз калете Диоклецијанове палаче, данас зване Гет, читајући натписе уличица или гледајући прастаре зграде, често са латинским натписима уклесаним на понеком камену.

Сребрена врата, Златна врата, Жењезна врата и Брончана врата, на средини Перистил и Св.Дује, бјела мраморна катедрала са латинским лавовима чуварима, враћају мисли на давна времена и говоре ми да ништа није непромјењиво и свето, једно се рушило да би се градило обично лошије и ружније негпо што је претходно било. Сједем на зидић код Гргура Нинског и гледам на Златна врата. Он прети, грми гласом, али Златна врата стоје ту и нит виде нит чују, а хисторија каже да се Гргур морао повући у осаму и вукојебину залеђа, тамо одакле је и дошао, не могавши ни силом ни милом, ни гласом ни стасом проћи кроз Златна врата од улизица и лизигуза који му пројурише испод скута мантије и навалише на лацмански казан, кесећи се поганим зубима на свог предводника, који их хтједе од те лацманске варке одвратити.

У сумрак одем у своју собицу, почмем нешто читати, али ми мисли лете негдје другамо, бацим књигу и на презном листу папира испишем стихове који ми се успут накупише, а тада олакшане душе мирно заспем.

 

Advertisements