У станици Сплит Предграђе радило је троје телеграфиста: Cимо Колар, Милица Шафар и Каћа.Они су покривали шеснаестсатно радно време телеграфа, а ноћу су то обављали сами отправници возова.

Милица је била стара цура, Горанка од Огулина, која је изгубила илузије да ће се удати, научивши све мушке трикове којима су јој се хтјели приближити и знала је наћи рјешење за такве ствари. Сад је била у старосној доби да је те мушке напасти скоро нестало, па је била мирна с те стране, а према мени се понашала заштитнички као тета, те ме штитила од могуућих подвала и неугодности које би се знале јављати у послу. Каћа је била ситна, фина мала госпођица, којој су одавно увеле руже, али је она познатом женском упорношћу водила о себи и свом изгледу рачуна, као да је цура за удају. Њене оловке, мастиљава, црвена и плава, су увјек биле педантно заоштрене, рукопис као красопис из школске задаће за оцјену, а куцала је ситно, брзо и читко Морзеова слова, као да ће те траке на изложбу телеграфских радова. На примједбе, рјечи или псовке, каквих је у овом послу било колико хоћеш, реагирала је шутљивим презиром или кратком одговорима оштрим као устра, да их није било сврхе понављати, јер их она више није чула нити обраћала на њих пажњу, било је то испод њеног нивоа, па су је пуштали на миру да пије свој чај од нане или камилице, који би доњела у термосици од куће.

Симо је био флегмасти човјек средњих година, који је из нужде постао телеграфиста. Како није могао пронаћи посао као економски техничар положио је курс за телеграфисту и тако се запослио на жељезници да прехрани себе, жену и двоје мале дјеце.

Све троје је становало у бараци поред станичне зграде у собицама од десетак квадрата.Улазна врата су уједно била и једина врата и прозор на њиховим становима, а у тих десетак квадрата како су знали и умјели смјестили су кревете, кухињу и столић и столице. Воду су узимали са јавне чесме, као и остали станари који су становали по таквим буџацима у околним баракама.

Благајници су били Петар Ребић, стари сједокоси господин родом из Врлике, велики љубирељ мотора и вина, и Лада, кћерка неког пензионисаног скретничара, црнокоса дјевојка живих сјајних очију, пуних усана и пупаста тјела, зрела тридесетогодишња цура. Ових дана се вратила са годишњег одмора који је провела у Лондону код двије старије удате сестре, љечнице, опремила се љепом гардеробом и козметиком и парадирала на нескривену завист оно мало жена на станици.

-“Ух, ух, да сам мало млађи!“ – стриже брковима отправник Марко – “Миле, видиш ли ти како пркоси курцу, дај подузми нешто, па је добро одери.“

-“Хм, ајде кврагу будалашу стари, шта дјете квариш својим шпоркачинама!“- брани ме Милица.

-“Слабо би јој га свеза, ка пас мајци, а млади колега?“- мига ми Марко очима и брковима.

Загонетно се смијуљим, не смијем повлађивати Марку да не би навукао Миличин гњев.

-“Ако си ти покварен мислиш да је свак. Он је школован и фин, а не сељачина и простачина ка ти.“- не да ме Милица – “А она вртирепка џабе врти гузама, неће га намамити.“

-“Џабе ти школа, ове стваре немају везе с њом, на исти начин то раде господа и сељаци. За то се не треба школовати, научио те Створац.“ – не да се смести Марко.

Лада је сједила у канцеларијии и правила се да не чује овакве разговоре, тобоже зањета послом око сређивања експресних листова уводећи их у сумарник, те одвајала дупликате на једну, а товарне карте на другу страну стола. Око подне скочи Милица до своје собице-стана, ваљда да пристави ручак, а Марко до вагона прегледача кола да му наоштре пошаде које му је жена јутрос спаковала у торбу, па их се тек сад сјетио, а ја останем у прометним уреду сам да се јављам на телефоне и телеграф. Лада зашушка папирима у својој канцеларији па ме позва:

-“Миле, молим те, презброј ми ово ради контроле, стао ми мозак, стално добијам други резултат.“

Испред ње на столу је стајала Књига дневних обрачуна К-41 и она је зурила празним погледом у њу.

Приђем иза катриге и нагнем се преко њеног рамена, узмем јој из руке оловку и запљуснут воњем дивног енглеског парфема на брзину, у себи, збројим тридесетак у ступце написаних цифара, пишући међурезултате са стране сваког ступца. Њена кратка црна коса ми драшка образ, а она се укипила и једва дише, чекајући да изговорим и напишем резултат.

-“Ово је тачно, чекај да још једном исконтролирам.“ – свиђа се мени, у таквом положају, математика.

Она се не мрда, једва дише, док ми оловка лети по цифрама обрнутим редом, и кад сам добио исту суму рекох јој не мјењајући положај:

-“Тачно је, ово ти је дневна сума.“- подвучем број који сам и први пут добио и додам тихо у ухо јој:

-“Парфем ти је предиван, напросто мами, опија!“

Она се полуокрену лицем према моме лицу, замагљених очију и полутворених усана чекајући пољубац. Ја само мало спустим лице и наше усне се спојише. На језику осјетим слаткаст окус кармина, а по лицу врели дјевојачки пожудни дах.

Зазвони бројчаник и прекину нас. Она се заруменила као дјевојчурак и збуњено преврће папире, док ја гласно читам анализу брзог теретњака Б-1409 станици Книн. Кад сам завршио разговор она ме предухитри питањем.

-“Гдје ћеш вечерас, јеси ли слободан?“

-“Слободан сам, немам планова.“- рекох јој чекајући предлог.

-“Купићу карте за кино, хоћеш ли?“- предложи.

-“Добро, по твом избору.“- сложим се.

-“ Осам мање кварат код “Балкана“- заказује.

-“Договорено.“- потврдим и кренем према телеграфу, јер су се чули Маркови кораци по грусу испред прометног уреда.

-“Ништа није било, само сам прочитао Книну анализу Б-1409.“- рекох му.

-“Зар није примио на телеграфу, имаш ли потврду?“- провјерава он.

-“Има, него му је колега нечитко уписао, па провјерава.“- објасним му разлог.

-“А, тако, добро је колега.“- задовољно ће он.

Лада се спреми, закључа благајну и оде, поздрављајући се рутински, кући.

Отправник Марко ми исприча, пратећи јој облине погледом како одлази према тунелу гдје јој је била кућа, причу о благајницима, те да је Петар Ребић, родом из Врлике, завршио прије рата гимназију и да је пуно начитан, био отправник возова, да има три кћери, двије су докторице које раде у Лондону, као и Ладине сестре, тамо су се и удале, а трећа овдје ради у Сплиту у “Југопластици“ као чиновник, а да је Лада завршила гимназију, жељезничарска је кћи и да јој је ћаћа пензионер, био скретничар ту у Копилици, па јој се није дало сестринским стопама на студије, и тако се запослила на жељезници положивши курс за путничког благајника. Сада раде ту, свако у својој смјени. Петар је почео пијуцкати кад му се жена разболи, па тако изгуби здравствену групу, а пошто је има доста година радног стажа плаћа му је остала иста. Он сам иде на пазар, сам кува, о свему се брине, јер је жена отишла мало и психички, “на квасину“, а Лада је мезимче код својих.Тако је Петар од јутра до сутра угрушан, а зна, додуше рјетко, и претјерати кад му се измјеша пиће, па заборави свој моторић, али му га нико не дира, јер цјели крај зна да је његов и да га само он зна возити.

-“И то је чудо, Божје или вражје свјеједно, никада није настрада с тим моторићем, ни милиција га не дира, а само му се једном десило да пријави крађу мотора милицији. Тражио га три дана и сви су помислили да му га је овај пут стварно украло. А онда дошао миле Кресовић, колџија, и рекао му: “Стари будалашу, знаш да смо то вече завршли код Јозине на Солинској и да си га тамо у његову дворишту оставио, а вратио се тролејбусом.“ Перо се тада сјетио и отрчао по мотор и стварно је био тамо, а он од радости што га нашао попије пар пелинковаца и дође возећи га као возач на зиду смрти овдје на станицу. Ето ти за њим и милиције, мислили да је неко други, а лакнуло и њима кад су видјели да је то био Петар, па нису бише морали тражити мотор.“

Отада Петар мотор паркира што ближе улазу биртије и на отвореноме да буде на погледу:

-Мој коњ није за шталу, он је научио да чека на отвореном.“- објашњавао је он нову тактику.

И поред свега Петар је био добар благајник, никад није добио ни једну контролну примједбу од Контроле прихода, ни од транспортног контролора, нити од ревизора благајни. Ни од путника није било примједби, као ни од кондуктера.

Петар је знао напамет све јуначке народне пјесме о Краљевићу Марку, косовски циклус, хајдучки циклус, о Јанковић Стојану и Смиљанић Илији и безброј далматинских доскочица и пословица, које је радо у говору користио, а често се дешавало да саговорник не зна да ли то Петар цитира или у трену измисли и срочи.

Тога дана дође помоћник шефа Чвора Момчило Ожеговић раније поподне и завуче се у своју канцеларију да обави своју администрацију, па кад заврши дође код нас у прометни уред око осамнаест сати. Радници дневне смјене спремали су се за примопредају, прали и пресвлачили, а они за ноћну помало прикупљали долазећи пјешке или тролејбусом, док ће их већина доћи локалним возом нешто прије смјене, те одмах пресвлачили у радну одјећу, тако да је прометни уред био пун радника разних профила струке.

-“Како наш приправник, Марко?“- пита он отправника.

-“Добар је шефе, мога би сутра полагати практични.“- каже Марко.

-“Јеси ли упознао станицу?“- окрену се шеф мени.

-“Да, и по Пословном реду и обилазећи је.“- кажем.

Пита ме он тада о броју и намјени колосјека, о њиховој дужини, капацитету по броју осовина, о скретницама, броју и колосјецима које вежу, о индустријским колосјецима и на сва питања добија тачан одговор.

-“Аха, шефе, тешко ћете га ухватити у незнању.“- каже Марко.

-“Видићемо!“- каже он, па ме сад испитује о организацији и технологију саобраћаја, састављању возова, типовима вагона, кочењу, локомотивама, али на сва питања опет добија тачне и прецизне одговоре.

-“Јесам ли Вам река, испитива сам ја њега, нисмам мога наћи питање које не зна.“- каже Марко.

-“Први пут чујем неке ствари о вагонима, а са њима радим двадесет година и гледам их сваки дан.“- каже вођа маневре Јозо Мастелић.

-“А ја сам прегледач, па он зна моју струку као своју. Нећу му моћи подваљивати.“- смије се прегледач кола Јошко Прибудић.

Предложач на маневарки Мате Комар зину од ува до ува кад сам објашњавао принцип рада његове маневарке “Ђаковићке“ серије 731 и њеним могућностима, типу мотора, снази и брзини у појединим положајима регулатора, па ће:

-“Господару, били зна упалити и возити маневарку?“

-“Зашто не, немам довољно практичних сати вожње, али послије три дана праксе могао би те замјенити, као и сваког другог машиновођу на парњачи или дизелки.“- кажем му.

-“То је права школа, јебеш ове наврнуте курсисте.“- каже тад Мате.

Помоћнику је драго, али би ипак желио да ме негдје ухвати у несигурности или незнању. Он је прије био саобраћајни контролор па је кроз питања показивао колико и он зна. У случају да ја нетачно одговорим он је то морао доказати пред свима, значи знати.

Пређе он сада на подручје саобраћаја “црвених траса“, па на случајеве дјеломичног или тоталног прекида веза и кад му то тачно и детаљно објасним, он рече:

-“Свака част,честитам. Марко, од сљедеће смјене пусти га да ради сам, ти само гледај, контролирај и супотписуј. До ауторизације му неће требати још дуго.“

-“Тако ће бити, а јесам ли га добро обучио?“-тражи и Марко похвалу.

-“Јеси, свака ти част, сви су твоји приправници били добри.“ – каже му шеф.

-“Добар је, нема с њим зајебанције!“- каже прегледач Јошко Прибудић, а вођа маневре Јозо Мастелић дода:

-“Од овога ја нисам пола разумио, а толико сам година на жељезници.“

Изврши се примопредаја и ја и Марко идемо на аутобуску станицу, а он ће:

-“Јебем ти миша, мога сам се обрукати! Да ти ниси зна, онај би река “Марко, објасни ти“, а ја доста тога позаборавио. Добар си, свака част, спаси нас обојицу пред оноликом публиком. Видићеш, од сутра ће те сви звати “господару“ или “отправниче“ или “прометниче“ и говорити “Ви“, за њих ниси више приправник. Остало је формалност.“

Прођоше маневристи и скретничари из Загоре поред нас журећи на влак:

-“Довиђења господари!“

-“Ну, шта сам ти река.“- шапну ми Марко.

Од тога дана, те вечери, као неком тајном обавјести која се међу особљем станице и шире рашири ја сам био на “Ви“, “господар“ или “господин прометник“ или “отправник возова или влакова“, како за подређено особље тако и за остале.

Мој тролејбус дође и ја улетим у њ, а Марко се смије и виче: “Лаку ноћ, госпподару!“ А ја сам гледао на сат и прибојавао се да не закасним на рендес код кина “Балкан.“

Advertisements