Лада је у волт улазила из Мармонтове улице, док сам ја прлазио из правца Задарске. Стали смо код плаката у остакљеном излогу кина. Играо је неки не нарочито популарни филм, што се видјело и по малобројној публици, иако је био главни термин приказивања од осам сати навече.

-“Идемо унутра“ – позва она – “купила сам већ карте.“

Кратка блиставоцрна, скоро мушка, фризура, на малим љепим ушним шкољкицама дискретне рећине, усне, очи и лице је благо нашминкала с укусом према својој тамној пути, мини сукњица боје чоколаде, а на стопалима исте боје лагане сандале с полувисоким штиклама. Горе је обукла бјелу мајцу уз тјело са широким трегерима што јој је истицало груди, дуги врат и заобљена рамена опаљена сунцем.

-“Дивна си, као лутка!“ – оте ми се – “Сви ће ми завидити.“

Весело сјевну очима и благо стисну мишицу:

-“Јеси враг, још ћу поцрвенити!“

Звонце позива на пројекцију и она ме поведе према балкону:

-“Овамо смо.“

Тамо смо били сами, десетак гледалоца у партеру испод нас, углавном парови, раштркани једно од других као звјезде. На оно што сам помишљао сада се остваривало све у Ладиној режији. Па нека је, неће ми бити криво, нека се само одвија њен план. Позорник погледа по сали, затвори врата и оде, остали смо сами и ја је одмах загрлим руком преко рамена. Она, као да је то жељно очекивала, наслони се тјесно на мене. Очи су јој се у мраку сијале као у мачке, а филм је интересирао колико и мене, јер није гледала у платно већ у мене као и ја у њу. Усне нам кренуше усусрет, дискретни мирис парфема ми напуни носнице, а слаткаст окус кармина испуни уста. Њен топли дах из носница милује ми лице, а груди надимајући се зову да их милујем. Рука ми крену под мајцу, а она само повуче јаче ваздух и тихо испусти “м,м,м“, не одвајајући усне од мојих. Раширеном шаком обујмим јој дојку, глатку, облу и тврду, а међупрстима јој лагано драшкам брадавицу. Она се намјести према мени и јако ме обгрли обема рукама.

Кроз мисли ми се одвија њен план. Послије филма, кад се добро смрачи, ићи ћемо негдје гдје ћемо бити сами. Она ипак води рачуна о томе да је старија од мене и не би жељела да је неко познат сретне са мном, ту је одрасла и сигурно би је неко видио. Видићемо, нека јој буде, ова предигра обећава да ће ово бити бурна ноћ.

Љепе, обле и буцмасте бутине су се још више откриле, минић јој се повукао до бокова и ја полако руком кренем по глаткој затегнутој кожи од кољена до међуножја, она пусти да рука иде скоро до краја, а онда стисну бутине:

-“Не још, немој сада, дуга је ноћ.“

Успорио сам, лагано јој драшкајући груди и љубећи је час у усне, час у врат, час у обла рамена до краја филма, а тад ми предложи да идемо на Прву видилицу на Марјану, тамо ћемо попити пиће, тек је десет сати.

-“Дивна си, љепа си и згодна, чуди ме како се ниси досад удала?“ – питам је док идемо уз бјеле марјанске скалине.

-“Пошла сам на право послије гимназије, имала сам неког момка који ме зезнуо, сметало му моје порјекло кад је дошло до озбиљног, и тако сам се разочарала да сам постала сувише опрезна. И тако прође време, студије сам прекиула и запослила се на жељезницу преко старога, а сад се надам, ако се ускоро не удам, да ђу у Енглеску код сестара. Могла сам и до сада, али ми жа оставити старце саме. Неће они још дуго, мама је озбиљно већ дуже време болесна, а тата се сувише троши.“- рече она укратко о себи.

-“ А шта си нашла на мени, млађи сам доста од тебе!?“- играмо отворених карата.

-“Имаш оно што цјеним. Млад јеси, али озбиљан си, дискретан и образован, а још уз то плав. Имаш оно нешто што замишљам да би требао имати онај за кога би се везала цјели живот, али сам реална да би то мислила остварити с тобом. Забављаћемо се док иде, липо ћемо се растати кад више не буде жара који сада имамо. Слажеш се?“- и она игра отворено.

-“Замишљени принц из бајке, ласкаш ми.“- кажем јој пребацујући на шалу – “И ја сам усамљен, слажем се, наравно.“

-“Ето, нашле се двије душе да једа другу тјеши. Биће нам липо, обећавам.“- стаде и загрли ме чврсто припијајући своје обло и чврсто тјело.

У башти ресторана сједило је неколико парова водећи дискретне и тихе разговоре. Ми изабрашмо стол уз камену ограду и сједошмо тако да смо окренути мору и граду. Гледамо редове свјетиљки уличног освјетљења што се спуштају низ Марјан, кроз Варош, по Риви и дуж Кончареве према Омишу, а сјеку их Мармонтова и Рибарева улица, док се на Перистилу бјели звоник Светог Дује. Све се то у даљини спаја у гроздове и трептање негдје под Козјаком и Мосором. Преко Брачког канала трепте свјетла Сутивана и са Шолте.

-“Љеп је Сплит, зар не?“- кажем јој.

-“Да, нарочито клима, а људи тако-тако.“- каже она.

-“Михољско љето је, а као да није јесен, ноћи су још увјек топле. Шта је то с људима?“- питам је.

-“Град се нагло развио, доста је придошлица. Старосједиоци су се затворили у себе, праве се већом господом него што јесу, ако су господа икада и били, дошљаци из околине се праве Сплићани, а родитељи су им у Сплиту били за живота можда пар пута по љутој потреби, а доста је Дугопољаца, Дицмана, Сињана, Имоћана те Херцеговаца.Ту је војска и морнарица, доста је официра и њихових фамилија, те радника разних грађевинских фирми. Оточана је такође подоста. Све је то сада нека мјешавина, али су још јаки обичаји и навике које су са собом доњели и тако се групирају. Мој момак, о којем сам ти причала, био је рођени Сплићанин, јединац, а кад су његови чули да сам Српкиња, православка, и из радничке фамилије, полудили су на њега, а мене нису могли смислити: “Ди си њу наша, да је од злата у нашу кућу неће!“ Влаиња, Ришћанка, и како све нису ме звали, а он није има снаге да им се одупре, јер се цјела родбина окомила на њега, свакодневно, из дана у дан. Тако је пукла наша озбиљна веза. Он се оженио из свога клана, али није сретан. Кад су му умрли родитељи раставио се и оженио неком Имоћанком, али је пропа. Од перспективног младића настаде неки ситни споредни чиновник у комуналној фирми, пропио се и већ остарио. А његови су били прије Другог рата тежаци с Доброг, имали су поље у Копилици и држали товара и карић. Ем ти сплитске кољеновиће!“ -расприча се она док смо пили вињак из трбушастих чаша.

-“Јеси ли га икад послије срела?“- интересира ме.

-“Послије шест-седам година на улици, хтио је проћи поред мене као да ме не познаје, али сам му се јавила и он рече: “Што се јављаш бештији, шутни ме ногом, заслужија сан! Док сам жив нећу себи опростити особни кукавичлук, па ми није жа себе, личим се пићем, већ ћа теби загорча живот.“ И оде и однесе мирис јефтине лозе која је из њега дашила, иако је било рано јутро. А ја сам га давно преболила, ожиљак је остао, али сам улуду потрошила најљепше године младости.“- сјетно ће она.

-“Причаш као да си старица, а живот је пред тобом, изгледаш као да си мојих година.“- тјешим је.

-“Можда, али нестало је оног заноса који те године носе. Хвала на комплименту.“- насмјеши се сјетно и спусти своју шаку на моју:

-“Хоћемо ли у шетњу ?“

-“Идемо.“- устанем и пружим јој руку.

Она ме узе за руку и кренемо према Другој видилици. Тамо гдје је престајао правац на благој узбрдици, а десно почињале скалине, кренемо право по пошљунчаном путићу неких стотињак метара, сједнемо на стјене и гледамо Меје и Звончац испод нас. Загрлим је и тражим јој топле меке усне прелазећи јој уснама преко образа. Она се окрену према мени и прихвати пољубац и грчевито ме загрли обема рукама око врата. Обема рукама узмем је око струка и увлачим их испод мајце и грлим јој гола леђа, а затим набрекле крупне дојке. Она се изви као јасика и погура ме да легнем на леђа, не одвајајући се из загрљаја. Напипам јој копчицу на сукњи и откопчам је, спустим патент и рукама јој испод малих гаћица милујем и гњечим облу и глатку гузу. Лада подивља, гурну ми језик у уста и испрекидано се борећи за зрак допушта да јој скидам гаћице. Онда се трже, откопча ми хлаче и уз моју помоћ повуче их до кољена, а тада ме закорачи, узе у руку набреклу мушкост и уведе у влажно и вруће међуножје. Зањиха се узимајући је до краја док јој је влажна гуза квасила моје слабине, а сисе јој играле као двије јабуке на танкој родној грани. Држим је за струк једном руком, а другом јој наизмјенично стискам сисе, а кад она убрза ухватим обема шакама те двије јабуке и настојим их умирити стискајући све јаче.

Свршила је у грчу и брзо, направивши још неколико успорених покрета да и ја доживим екстазу држећи дубоко мушкост у себи.

Шутке се брзо обучемо, тешко дишући.

-“Нисам могла више издржати, а овдје ми није згодно, увјек се плашим да ће неко наићи. Како твоја леђа?“- пита ме испрекидано дишући.

-“Добро су, мада ме камен жуљао.“- лизнем јој нос.

Сједнемо и запалимо цигарету халадећи се загрљени.

-“Идемо код мене кући!“- рече она изненада.

-“А твоји, шта ће они рећи?“- питам је изненађен позивом.

-“Они ће спавати као топови, тата од рада у врту и пића, а мама од таблета. А и да те виде ништа ни теби ни мени неће рећи, у моје поступке се не мишају. Боје се да ће остати сами, па ми сад допуштају, што раније сигурно не би.“- убједљиво ће она.

Не журећи, шетњом се спустимо низ Марјан, а тада кренемо преко Пољуда и стигнемо до њене куће испод тунела Дујмовача. Откључа врата, упали свјетло и одведе ме у своју собу.

-“Рекла сам ти, спавају ка мртви!“- охрабри ме она и упали мало свјетло за читање на зиду изнад узглавља. Из мале наткасне извади боцу “Johni Woker“-а и гуцну онако из боце.

-“Да не идем по чаше.“- пружи ми боцу и ја прогутам гутаљ.

Угаси свјетло и скида мајцу преко главе, а затим минић и гаћице. Док се скидам гледам јој згодно пупасто тјело са облинама тамо гдје треба да су, мали испипчени трбушчић и црну бујну шумицу на дну њега на слабом одсјају уличног свјетла.

Приђе ми и гола тјела се загрлише, грли ми главу и мрси косу док сам јој љубио дојке. Мирис дјевојачке пути ме опи, мушкост ми се укочи и обоје се преврнемо на кревет и она ме спремно дочека бесрамно раширеним ногама овлаш скупљеним у кољенима. Мушкост продре у њено међуножје испод влажног вуненог брежуљка до краја, силовито, а лице зароним међу њене набрекле сисе. Она ме обгрли рукама око плећа и грчевитим покретима гузе амортизира ударе мог тјела.

А тада још брже покрену бокове, стискајући ми мушкост као да се боји да ће побјећи. Док смо губили стварност око себе ритам је био све бржи и јачи. Од наших силовитих покрета кревет се тресао и цвилио, а ми смо дахтали као да се боримо на живот или смрт. Зграбим јој сисе шакама и гњечим их, а она подигну гузу од кревета, обгрли ми бутинама слабине и неда ми да чиним велике покрете, истовремено ми тражећи усне и примајући језик у уста.Чврсто тако заљепљени обоје свршишмо грчевито се тресући.

Лежали смо умртвљени пар тренутака разбацаних удова у нереду, а тада се намјестишмо тјесно једно уз друго. Шаку јој држим на влажном чуперку, а она ми пребацила руку преко прса и љуби и пуше ми у ухо.

-“Немој цркнути, дубоко и полако диши.“- шапћем јој шалећи се.

-“Нећу, заборавила сам како је ово липо.“- грицну ми ушну ресицу.

-“И мени је липо, липо, жива си ватра.“- шапућем јој док је љубим у горњу усну и наусницу.

Она затресе главом:

-“То ме драшка, ја ти нисам прва?“

-“Ниси, а нећемо о томе причати, не ради себе, него ради тих особа. Дискрецију цјениш, зар не?“- подсјетим је.

-“Да, пуно! Само ми реци да ли си их волио?“- настави се.

-“Да, све сам их волио и дан данас их цјеним и поштујем.“- одговорих јој уопћавајући.

-“А оне тебе? Само још ово.“- љуби ме.

-“Да, волиле су ме, можда ме и сад воле као и ја њих.“- кажем јој и ставим јој прст на усне.

-“Ја не могу рећи да те волим, али си ми драг и зато сам овдје с тобом.“- она ће.

-“Да ми се не свиђаш не би ни прихватио све ово.То сигурно знаш. Можда би се и заљубили да нису овакве околности.“- кажем јој и пољубим је у врат.

Она запали цигарете и пружи ми једну, а тада гуцну мало вискија и пружи боцу мени:

-“Тако сам ноћас сретна, а бојала сам се да нећеш доћи. Само да знаш колико ми је храбрости требало да те позовем у кино. Јеси ли претпостављао да ће се ово нама догодити?“- свјетле јој црне очи.

-“Помишљао сам да хоће, желио сам и очекивао да ће се догодити мало спорије, али сам био спреман и на овако. Обоје смо одрасли и самостални и нисмо застарјелих гледања.“- кажем јој док јој се играм прстима.

-“Вјерујеш ли ми да ми је ово први пут послије оног момка и мислим да сам се тек сада ослободила оне апатије и разочарења. Вратила сам се у живот, вјеруј ми, сада с тобом.“- милује ми шакицом трбух.

-“Драго ми је да сам ти и несвјесно помогао. Не вреди плакати и патити за прошлим, немамо сто живота, а ти си млада, зрела, згодна и секси, зашто да сама себе кажњаваш ради некога промашаја. Тако нешто сви доживљавају.“- озбиљно јој говорим.

-“Хвала ти, да знаш колико ми та подршка значи!“- леже ми грудима на прса и љуби врат и милује трбух.

-“Договорили смо се да нико за нас не зна, то је ради тебе.“- кажем јој.

-“Пред другима смо само познаници, ову срећу не желим са никим дјелити нити је непромишљено кварити. Тако је!“- слаже се она.

-“Гдје ћемо се састајати, ја сам подстанар, а вани је незгодно и теби и мени?“- питам је.

-“То је моја брига, нек те то не брине.“- затвори ми уста пољупцем, а руком ми милује мушкост, а кад она набрекну намјешта се да дођем на њу. Окренемо се заједнички, а она ми бутинама стиска мушкост док јој ја милујем сисе. Руком јој пређем преко тврдог и облог трбуха, чуперка и милујем јој влажно међуножје. Она се увија како јој моји прсти пређу преко дражице:

-“Узми ме, цркнућу.“- каже дрхтавим промуклим гласом.

Сачекам још пар тренутака, подигнем јој ноге и силовито продрем у њу.

-“А,јој!“- застења и чврсто ме зграби за прса.

 

Опијени страшћу мјењали смо положаје, час овако час онако и опет заједнички доживили екстазу. Кад смо дошли себи свитало је. Било је четри сата. Обучемо се, попушимо цигарету и попијемо још мало вискија, па ме она испрати тихо до врата и ја одем на тролејбус који је већ раднике возио на посао у прву смјену.

Тета Анђа је била будна кад сам дошао у стан:

-“Миле, зар ти ниси јуче радио по дану?“

-“Јесам, али сам морао продужити и ноћас, разболио се телеграфист и није га имао ко замјенити, касно је јавио изостанак.“- лажем јој.

-“Па, кад опет радиш? Ноћас?“- знала је мој турнус.

-“Да, вечерас.“- птврдим.

-“Онда се добро испавај, тешко је то издржати.“- кима она главом са разумјевањем.

-“Није лако, ал’ се мора.“- кажем и уђем у собу.

Advertisements