Спавао сам до пет сати поподне, одем тад на ручак или вечеру и у седам се јавим у ноћну смјену.

Отправник Марко Грбеша ми даде црвену капу и лампу и извуче столицу од прометничког стола:

-“Изволи колега, ја само гледам!“- и оде код телеграфисте и узе читати новине.

Зазвони међустанични индукторски телефон од Сплит Путничке и ја се јавим звоном окретом ручице.

-“Добро вече колега? – рече отправник Мирко Мрчела.

-“Добро вече!“- кажем.

-“Ди ти је Марко ?“- пита он осорно.

-“Ја радим, ено га сједи и слуша.“- кажем му мирно.

-“Дај ми га!“- заповједа он.

-“Рекао је да ће интервенирати само сигналом “Опасност- заустави све возове.“ – кажем му ја и гледам у Марка који се суздржава од гласног смијања све слушајући на помоћном телефону- двојнику.

-“Овди се каже влак, а не воз!“- каже он оштро.

-“Добро би било колега да прочитате Саобраћајни правилник 61, Сигнални правилник 62, Граматику и Правопис српског или хрватског језика и још пуно тога из лингвистике и Устава СФРЈ и Устава СРХ, па да ме учите говору и писму, а сад реците шта желите?“- очитам му лекцију.

-“Мудрац, примаш ли овај београдски?“- он ће кад види да упада у цајтнот.

-“Други пут само по Правилнику! Овај пут ради времена Вам опраштам: Примам воз бр.1411.“- кажем му.

Телеграфисткиња Милица ми пружи на потпис Телеграфски дневник гдје је дозвола већ заведена с телеграфске траке. Док смо ми разговарали телеграфисти су дозволе већ куцали на телеграфу пратећи наш разговор.

Зачу се сигнал три пута по три ударца звоном: “Воз иде према почетку пруге.“ од стране Сплита и ја позовем Солин:

-“Добро вече колега Јурага.“ – кажем у микрофон.

-“Добро вече, колега, Ви радите ноћас?“- јави се.

-“Аха, примате ли воз 1411 ‘?“- изречем фразу.

-“Да, да, примам воз 1411.“- каже он потврдном фразом, а Милица ми опет пружи Телеграфски дневник на потпис.

Скретничарским индукторским телефоном позовем са више звучних Морзеових слова “В“ и подигнем слушалицу:

-“Блок 1 ?“- питам.

-“Шиме Бојић, надзорник скретница, господару?“- одговори он с блока.

-“Блок 2?“- изречем у телефон.

-“Марко Рогуљ, надзорник скретница, изволте господару?“- јави се.

-“Пишите: Број 7: Пролаз за воз 1411 кроз трећи колосјек!“- издам наредбу.

-“Број 4, примио: Пролаз за воз 1411 кроз трећи.“- каже Шиме Бојић.

-“Број 2,примио:Пролаз за воз 1411 кроз трећи колосјек.“- потврђује Марко Рогуљ.

Све то истовремено уписујем у Скретничарски и Саобраћајни дневник , а тада устанем и дам наредбу блок уређајем. Док су скретничари давали потврду на блок уређају изађем испред прометног уреда и преконтролишем да ли је трећи колосјек слободан, вратим се и притиснем дугмад за улазни сигнал и предсигнал према Сплиту и излазни сигнал према Солину на положај “Слободно“, појавише се зелена свјетла на командној плочи и ја сједнем чекајући да почме звонити блок уређај кад воз нагази на изолацију код предсигнала и тако најави приближавање станици.

Зазвони међустанични телефон са сплитске стране и отправник Мрчела рече:

-“Влак тисућу четристо једанајст оде Р!“

-“У реду ,хвала.“ – кажем и спустим слушалицу.

Блок зазвони, ја на индукторском међустаничном телефону дам Солину сигнал “Воз иде према почетку пруге“, узмем сигналну лампу, ставим црвену капу и изађем испред прометног уреда. Кад локомотива код улазног сигнала угаси рефлектор подигнем лампу са зеленим свјетлом према возу, гледајући да ли су скретничари на својим мјестима испред блок кућица.

Машиновођа свирну “Пази“ дајући знак да нас види и не смањујући брзину протутњи кроз трећи колосјек дижући прашину око себе. Погледам за њим да видим сигнал “Крај воза“, црвено свјетло на задњем вагону, уђем у прометни уред и јавим Солину:

-“Воз 1411 оде редовно.“

-“Добро колега.“- рече Јулио Јурага и спусти слушалицу.

Разведем преостале рубике у Саобраћајном дневнику, преконтролирам блок уређај је ли се вратио аутоматски на положај сигнала “Стој“ и деблокира скретнице и потпишем анализу у Телеграфском дневнику, а тада позовем Сплит да дам одјаву:

-“Воз бр.1411 овдје, број 11.“- кажем Мрчели.

-“Добро колега!“- рече кратко и службено.

Милица откуца одјаву на телеграфу и упише је у Телеграфски дневник те ми га пружи на потпис.

Погледам Марка. Он се смијуљи:

-“Одлично колега, немам примједби, свиђа ми се оно што си иша провјерити колосјек, тако треба, ником не вјеруј, а још више што си оног овна из Сплита спустио на земљу, липо и културно. Иначе би јашио по теби нон стоп, уображена будала.“

-“Јој, шта сам гуштала, само ми је жао што га нисам могла видјети како црвени, глупи и уображени јунац.“- смије се Милица.

-“Не познајем га лично, како изгледа?“- питам их.

-“Ту му је близи четрдесет, метар и ламица висине, стално намјешта фризуру и гизда се и зна рећи: “Видиш ли како сам згодан“, а прави се паметан као да има три факултета, а у стварности има основну и неколико курсева, од маневристе до отправника. Све то покрива надменошћу и уображеношћу, сачувај га Боже.“- кикоће се Милица.

-“Е, добро си га описала, дај га к врагу, са њим само службено и оштро, ако осјети да му попушташ још је гори.“- савјетује ме Марко.

-“А брат му Анте је контра тип њему, типчина, висок, згодан, поштен и сигуран, немаш му шта замјерити, ради исто као отправник у Солину. Кад му споменеш Мирка, он одмане руком:“Јебеш будалу“ и даље о њему не прича.“- Милица ће.

-“Е, Анте је друга прича, човјек на свом мјесту. Да је више таквих.“- сложи се Марко.

Поче поново звоњава телефона, брзи и путнички возови хитали су према сјеверу до Загреба, Београда, Осијека, Суботице, Љубљане, Марибора, Остендеа и Минхена ,а љети ће их бити још више, скоро дупло. У десет сати Милица оде кући, а Марко сједе за телеграфски стол, чита новине и пуши цигарету за цигаретом играјући ногом испод стола. Кад прође ,,Балкан тауерс“ око једанаест сати погледам још једном Распоред рада маневре, узмем блок Теретница и кажем Марку:

-“Идем сад на скретнице, успут ћу пописати оних пар вагона на шестом колосјеку што иду на поправку у колну радионицу у Сплиту.“

-“Може, да очистимо станицу, ако има још “шкартова“ нека их маневра набаци тамо. Ја ћу пролуњати у зору, кад ми се приспава, да се разбудим.“- сложи се он.

Ставим црвену капу, узмем прометничку лампу, теретнице и оловке и кренем на блок 1, гледајући успут теретне вагоне по станици, а тада освјетлим језичке скретница, погледам срца и сигналне кутије. Пред блок кућицом ме чека надзорник скретница Шиме Бојић закопчан до грла са свјетиљком у руци и рапортира:

-“Извол’те господару, све је у реду!“

-“Није Шиме, скретница број 6 ти не гори!“

-“Ух, Бога ти Мартине, трчи пали је, у шта си гледао!?“- виче на скретничара.

-“Сигурно се угасила, они маневристи лупају са скретницама као да су вражије, сад су тамо радили.“- правда се Мартин и отрча тамо.

Скретнички дневник је шпагом и пломбом завезан за стол, намјештам га на средину стола и црвеном оловком пишем:

-“23.35 сати: Преглед скретница, све у реду.“- и питам:

-“Јели шестица гори?“

-“Гори господару, ево Мартин трчи.“- а ја тад потписујем без дописивања примједбе.

-“Угасила се од лупања маневре!“- пуше скретничар Мартин Кокан – “Опростите господару.“

-“Баците чешће поглед, немојте да то нађем други пут.“- упозоравам их.

-“Нећете господару, опростите.“- понавља Шиме.

Прођем поред шестог колосјека и попишем десетак теретних вагона означених црвеном листицом од прегледача кола и дођем на блок 2.

Тамо је све било у реду, надзорник скретница Марко Рогуљ, висок и окошт човјек се задовољно насмјеши кад чује похвалу:

-“Одлично надзорнче, све је како треба, само тако.“

-“Хвала господару, биће увјек тако.“- наклони се умјесто поздрава, очито се збунио.

Сретнем вођу маневре Јозу Мастелића, крупна отресита човјека, увјек смиреног и добре воље:

-“Како иде вођо?“

-“Све по плану, магазин је подмирен, “Далма“ постављена, бацамо “Тад“-ове на седми за “Бродоградилиште“ па ћемо их око пет сати спустити тамо.“- ррапортира он.

-“Ако ти буде згодно “шкартове“ бацај на шести, покопчајте их, па ћемо их стројним возом отпремити у радионицу.“- кажем му.

-“Има их још неколико, додаћемо на ове, јавићу кад покопчамо.“- рече.

-“Ја сам ове пописао, донеси ми бројеве од тих што што још набациш, па ћу и њих уписати у теретницу.“- кажем му.

-“Одлично, ионако ми сметају, нека иду.“- сложи се он.

-“Готово.“- уђем у прометни уред. Марко се смије:

-“Звони скретнички телефон, а ја се притајио па слушам шта причају. Каже Шиме Марку: “Ето га долази, све види, немој да ти нешто нађе.“, а овај њему: “Јел’ виче?“, а Шиме каже: “Не виче, али оно што каже нема ти приговора, зато уреди свињац и не опуштај се, нема циле миле!“ То је добро, тако треба, нек су сигурни у тебе и нек се помало боје, нек знају да се не могу опустити.“

Уређујем теретницу и разнишљам, о томе како Шиме, Марко и Јозо ми могу по годинама бити очеви, а стрепе од мене као да сам наоружан до зуба и да имам ко зна какву власт и моћ у рукама. Од чега то они стрепе, од пријаве и новчане казне, од суспензије и мање плаће, од моћи у мом статусу и овлашћењима. Кажем Марку то, а он ће:

-“Од свега помало. Прво, пада им углед у колективу, друго, сви се они и њихове фамилије хране од ове јадне плаћице, па им је сваки динар драгоцјен, треће, они не виде твоје године него чин, а чин носи власт и моћ наређивања, четврто, они цјене твоју школу и знање и ослањају се на то, јер их све можемо увући у велику невољу да се што догоди не дај Боже твојом или њиховом грешком, пето, они знају да је на теби највећи терет и да су сви конци у твојим рукама, па настоје да ти олакшају својим узорним радом. О, тога има још, цјелу ноћ би мога о томе причати, али најважније је да они знају да тако мора бити, да је твоја коначна.“

 

-“Ваљда је , мада ми је неугодно кад старији човјек, може ми бити ћаћа, скаче предамном као зец.“-признам му ја.

-“Мисли на то да си отправник, да за све одговараш, а боље је да се један мало опали по џепу него да неко настрада. Зар не?“- Марко ће.

-“Слажем се, за њихове грешке и ја одговарам.“- потврдим му.

-“На добром си путу, очврснућеш! На жењезници нема малих грешака: или милијуни штете или људски животи, обично исовремено обоје. Ту су ти велике цифре, десетине тона, тисуће путника, милијуни динара, и сам знаш.“- дода Марко.

-“Хтио сам те још нешто питати, што се Мрчела буни кад ја кажем “воз“ и што држи придике: “Овди се каже влак,“- кренем на другу тему да одагнам поспаност.

-“Зато што је будала, мени је свеједно, прође ми кроз уши једно као и друго, па и не примјетим како тко када каже. Овдје има и таквих, мисле да се брани хрватство и хрватска култура, језик, умјетност и особитост на тај начуин. То су за мене примитивне методе, глупости незналица! Оно се брани и чува нечим што вреди и никог не вређа, па га драге воље прихвата као вредно и као своје иако зна чијег је порјекла. Узми нпр. њемачке машине и алате, сви знају чији су, купују их зато што су добри и квалитетни, а не зато што су њемачки. Тако би требало и да разни Мрчеле понуде нешто добро и квалитетно и себи и другима, а не шиканирање и присила и провоцирање. Доста ми је тог смрада било за време Другог рата, а ево видиш, не можеш га искорјенити као ни троскот у њиви.Увјек комадић остане и закорови њиву ако га стално не уништаваш.Само Мрчела није сам, њега истурају јер је глупан, треба оне који га гурају зграбити и ставити на право мјесто.“

Предахне и запали цигарету:

-“Знам ја да си ти Србин, да си православац, а ти знаш да сам ја Хрват, католик, и можемо о свему као њуди разговарати без уздржавања, јер ја поштујем твоје као и ти моје, нема лажних завјеса, али ми не пада на памет да ти намећем своје, узет’ ћеш сам ако је добро, као и ја од тебе и твога. Шта да се курчим својим хрватством кад ми је можда прапрађед био православац и Србин, па га мука натјерала да постане католик и Хрват. Дубоко сам убјеђен да на нашим просторима нема чистих Хрвата или Срба, све је то једна мјешавина, ако који постоји они су на рубовима или у другим државама, на време побјегли. Овдје је оста гемишт, па се сад праве да су цјело вино.Могу ти као отац рећи да желим да ми синови буду тако вредни и паметни као што си ти свом ћаћи и да се на тако поштен начин пробијају кроз живот.Човјек треба бити прије свега човјек, тако нас је Исус Крист учио, али се то често заборавља и од свећеника, акамоли од обичног свјета.“- исприча докраја Марко.

-“Примјетио сам да по Сплиту, Загребу, Карловцу, Книну и по жељезничким станицама све је мање ћирилице или је уопће нема на натписима трговина, фирми, ресторана, док рецимо по Босни, Војводини, Београду, Нишу, Краљеву има и једног и другог писма. Ја знам подједнако једно и друго писмо, али латиница ми је бржа, па је више користим, а ћирилица ми је љепша, личи на украсно, калигрфско писмо, а исто знам да је ћирилица била старохрватско писмо, о глагољици да не говорим, њу је нински бискуп кажу и створио, али је сада хрватска интелигенција гура по страни и одриче је се, скрива под тепих, као да се стиди што је нешто некада било заједничко са Србима и њиховом културом. Латини односно Римљани се нису стидили туђе памети и културе, они су преузели све од античке Грчке, а Грци од Персије, Египта и дугих цивилизација из тих простора и чак Индије, без негирања вредности извора.Чему то овдје води, затварању у свој атар, самоизолацији ?“- гласно се питам.

-“Зато је Римско царство толико било моћно,а на овај начин као што чини Мрчела и његови ментори, од мањег постајеш још мањи и на крају испаднеш смјешан, за ругу, нико и ништа. Ја међу рођацима тамо горе у Банији имам и православаца и католика, Срба и Хрвата, и “полувукова“, као се у шали каже за мјешане, па знам да је једини метар којим их могу упоређивати њихова особна човјечност, људскост, индивидуална вредност, па се не могу никада сложити са мишљењем будала да су Хрвати боњи од Срба или обрнуто. Говно је говно, једнако смрде, а доброта је индивидуална људска врлина, а не национална. А то добро кажеш, ћирилице је све мање, а неће да кажу да је Крчки бискуп настрада од Италијана баш зато што је истицао глагољицу као нашу хрватску посебност у односу на Латине. Фашисти су га до смрти прогонили и кажњавали. Бојим се да та тиха глупа струја опет у Хрватској не превлада и направи срања, ако се на време не разоткрије и сузбије.Та гробови из Другог рата још се нису слегли.“- забринуто Марко врти главом.

-“Док је Тито жив неће, има он подршку свих народа, али послије, ако се на време не рјеши, бојим се и ја врага.“- кажем му.

-“Надам се и желим да Стари дуго поживи.“-насмија се Марко, па подиже слушалицу, звао је Солин.

-“А, ево ти Милу, ја се не петљм у то.“

-“Примаш ли ТБ ?“- пита Јулио Јурага. Солински прометник.

-“Воз ТБ примам.“- кажем му.

И до јутарње смјене возови су хрлили према Сплиту, један за другим, као трамваји. У пола седам дође Лада на посао, данас је била њена смјена на благајни:

-“Добро јутро, момци!“- весело поздрави.

-Ладо, душо, нешто си ми се пролипшала. Ки цукар си!“ – Марко се смијуљи брком.

-“Шјор Марко увик сте били кавалир, хвала.“- враголасто она стригну очима.

-“Стара бечка школа, мало је данас таквих.“- хвали се Марко.

-“Па нађе се по који.“- весела је Лада.

-“Наш Миле има нешто од те школе.“- сада мене хвали Марко.

-“А видићемо, показаће се то.“- шали се Лада.

Кад смо послије смјене ишли на аутобуску станицу Марко ми вели:

-“Шта не дереш Ладу, то је прави комад пичкетине, у најбољим годинама. Боже да сам млађи!“

-“Она тражи младожењу, гдје сам ја зато.“- смијем му се.

-“Тражи она курца, ако нећеш ти њу, она ће јебати тебе, видим ја, има пик на тебе.“- смије се он.

-“Из твојих уста у Божје уши, било која варијанта.“- кажем му и скочим у солински тролејбус не дајући ничим до знања шта се догађа.

Advertisements