На послата писма и разгледнице стизали су ми одговори исто тако, на разгледницама и писмима. Прво на станицу Сплит Предграђе, а послије на стан у Пвпбораца 25/III. Цица је послала слику и писмо изљепљено пољуупцима, карминисаним отисцима усана, жалила се на усамљеност и несрећу што нисмо једно уз друго и изражавала наду да ће једног дана до тога доћи, а дотле ће живјети са успоменама на наше сустете.

Љиљана је кукала да тешко ради по башчама и на пољу, да од обећаног посла, док је још била ученица, нема ништа, па ме моли да се распитам би ли се могла запослити негддје у Сплиту, опомињући ме да на разгледницама не пишем интимности у виду “драга“, “вољена“ и слично, јер су јој родитељи строги, а околина ће је оговарати, та зна се да поштар нема брњицу на језику.

Јавио се и Макар Антун из Лудбрега, да је коначно сазнао за Мирјану и да је молила да јој се јавим, па ме искритиковао што мучим дјевојку и савјетовао да би ми користило кад би дошао у Лудбрег, јер би имао све што ми треба, згодну дјевојку, стан и храну. Он то не би пропустио, нарочито ради дјевојке, али она њега неће.

Марица је писала како је усмљена од кад се друштво разишло, понекад неког сретне из Војводине и од њих дозна новости о осталима, те ме моли да поздравим оне с којима сам у контакту и опоменем их да јој се јаве.

Мајра се јавила разгледницом, с двије уобичајене фразе и поздравом.

Томаш Владо ми је написао опширно писмо и обавјестио ме шта се догађа у Вуковару и Београду гдје је ишао већ пет пута, да је положио поправни врло лако иако се није припремао, да су положили и остали осим Павковић Николе, а да су му сад главна преокупација дјевојке, те ме моли да имитирајући његов рукопис пошаљем разгледнице Сплита на адресе дјевојака које ми наводи у писму, наравно без датума, а он ће се за остало побринути.

Лучић Иван се јавио из Гарчина код Славонског Брода, кукајући да не може прежалити Београд и школу, и да је у ту селендру морао доћи пошто није било посла за њега у новосадском ЖТП-у.

Све у свему, дјевојке су се жалиле на усамљеност, а момци на мале плаће, распоред на неодговарајућа радна мјеста и тешке увјете живота. Наиме, Буханец Владо је радио као продавач карата на неком стајалишту код Чаковца зашто није потребна ни основна школа, Галић Иван је у Вировитци био пописни влаковођа, неки су радили као телеграфисти или влаковође, углавном оно зашта није требало ићи четри године у техничку школу. Једино је Петар Грек студирао на Саобраћајном факултету, пошто је као одличан ученик добио стипендију од београдског ЖТП-а. Сви одреда су жалили за школом и Београдом, а многи су се спремали да оду одслужити војску.

И код мене су преовладала слична осјећања, једино ме тјешило то што сам добио за рад мјесто у Сплиту, па се колико толико амортизирао ударац који психчки задаје прелаз из велеграда у село или неку варошицу у провинцији. Душана сам виђао, такорећи, у пролазу, некад би дошао преспавати, већином је био одсутан данима, о он нити ми је говорио шта ради ни гдје борави, само једном му се омакну па рече да студира ванредно социологију на Београдском универзитету, да често учи докасно у Комитету, јер преко дана је стално на неким састанцима или у неком послу, па тамо мало одспава на фотељи или каучу. Тако рече, као и увјек, у пролазу, немајући времена да одговори на моја питања или да чује како је са мном.

Роса је похађала наставу у Медицинској школи и праксу у Опћој болници, па сам је рјетко виђао. Кад би дошао на порту Дома, углавном је није било тамо, или је на настави или на пракси, а касно навече се није могло ићи, био је то женски дом, а управа строга. Пар дана по доласку у Сплт цурице су договорно ошишале плетенице или дугу косу, којом су их матере цјело дјетињство мучиле, па кад сам видио Росу кратке косе учини ми се пуно одраслија него прије

– “ Морала сам, кад би ја ујутро стигла исплести плетенице или другачије одржавати дугу косу ? Овако ми је потребно само два минута.“ – правда се она.

– “ Добро си направила, само ће маји бити жа.“- кажем јој.

– “ А шта ћу јој ја, онако није више могло.“- одлучно ће она.

Крајем новембра захлади нагло и наду се бура, па одлучим да је најбоље остати у осунчаној соби, а некако око десет сати звоне на вратима Роса и колегиница јој из школе Вера, мала симпатична Имоћанка.

– “ Миле спашавај, немамо чарапа ни пара!“ – отвори се Роса, а Вера кима главом. Обе се најежиле у танкој љетној одјећи.

– “ Зато сам и ја у соби. Ово је све што имам, трчите купити, ако је довољно!? “ – извадим задњих пет хиљада.

– “ Биће доста за обе! Тражила сам Душка, али га нема. Гдје је ?“ – пита Роса.

– “ Кад би и ја знао, рекао би ти !? Нисам га ни ја данима видио. А сад трк у прву продавницу, смрзућете се.“- испратим их.

То су ми биле задње паре од плаће која је обично каснила и даље била за двдесет посто умањена. Преврнем све џепове и нађем уситно два динара, таман за по векне круха. Око подне изађем из собе да тета Анђа мисли да сам отишапо на ручак и вратим се за сат времена, које сам провео шетајући у заклоници на осунчаној Риви. Успут купим пола векне круха и донесем је скривену испод јакете у собу, па све размишљам: да ли је појести одмах и напити се воде или се напити воде сада и одложити јело за предвече, како би лакше могао преспавати ноћ. Одлучим се за ово друго и узмем Душанову књигу од Др Олега Мандића, неку о постанку религија, врстама и главним карактеристикама истих, па се добро зачитам у доста интересантан текст. Очи ми се послије извјесног времена уморе и склопе и ја преспавах цјело поподне, а кад сам се пробудио гладан као вук узмем онај крух и поједем га за час, добро се напијем воде нека се разбумба у дробу и наставим читати књигу о религијама.

– “ Мора да је и ово с Божје стране, данас сам учинио добро дјело и постио, а ова књига ми је дошла као наручена у шаке, хвале све религије такве чине.“ – помислим, одложим књигу, узмем лист папира и напишем неку социјалну пјесму и тако олакшане душе наставим читати књигу.

Усред текста падоше ми на памет рјечи моје бабе Анке:

– “ Крув је Христово тјело, треба га штовати, пазити и мазити, и уну најмању мрвицу која пане покупити, ако ништа с њом не муреш, дај је мачки, кокоши, псини, и уни су Божја створења. У ђубар се не смије бацати, то је светогрђе!“

И без пардона би приљепила пљеску дјеци која би мрвице или испали комадић круха или пуре бацили као нешто упрљано.

Advertisements