Стигли католички Бадњак и Божић, људи су долазили радити као обично, једино је маренда била мрснија, а прошверцала би се и која боца вина.

Навече у седам на примопредаји службе, кад је службени дио био готов, прије него су се радници обе смјене почели разилазити, кажем им:

– “ Свима вама који славе Божић желим сретне благдане! Мир, блаженство и срећу вама и вашим фамилијама.“

Наста тајац, мада је трајао неколико секунди био је дуг као вјечност, а онда заједнички одговор:

– “ Хвала, хвала отправниче !“

Сви су они знали да сам у Партији, па ни у сну нису очекивали да им комунист честита вјерски празник, али сам видио да им је драго и да одлазећи коментирају међу собом малопријашње изненађење.

– “ Малог му миша, што ме изненади, не само мене него све, још једном ти хвала, али шта ће твоји партијаши рећи!? “ – сада се брине Марко.

– “ Реците Ви мени, је ли Вам драже да сам честитао или да сам се правио да Божића нема и да сам тако подцјењивао религиозне људе ?“ – одговарам контрапитањем.

– “ Нормално да ми је драже што си се сјетио и хтјео честитати и тако дао до знања да поштујеш другачије,туђе увјерење. Али се бојим да твоји партијаши тако не мисле !“ – опет опет се он брине за мене.

– “ Не брините Ви за то, реците ми да ли Вам је дражи комунист овакав као ја или онај који Вам каже да сте будала што држите до религије?“ – питам га.

– “ Ух, шта питаш, кад знаш да ми је ово твје драже.“ – смије се – “Али си ти лукав, зна си да ће то људима бити драго, а самим тим су обавезни да поштују твоје убјеђење.“ – припрети ми у шали Марко прстом.

– “ Ето, то је и мој одговор мојим партицима! Пуно више људи је религиозно него што има комуниста, а њих за наше циљеве можемо придобити само ако их поштујемо онакве какви су и ако им ти остварени циљеви доносе бољитке.“ – објашљавам му своје гледиште.

– “ Па тако раде и попови, они кажу да смо сви Божји створови, вјеровали или не, ишли у цркву или не, па ти си то преузео њихову филозофију, а ?“ – лупи се он шаком по челу.

– “ Нешто слично, ја мислим на краће стазе, а они на вјечност, ту је разлика.“ – смијем се – “ А разлика је и у томе што они од тога свога добро живе, а ја као и Ви морам пеглати шине, дању и ноћу.“

– “ Е, то си добро река! Почињу ми се свиђати комунисти, будем ли се с тобом дружио још ћу завршити у Партији под старе дане.“ – насмија се Марко од срца.

Те Божићне ноћи кад су маневристи имали паузу за маренду позову нас двојицу за богату трпезу. Било је ту пршута и сира, печења јањећег и прасећег, салате и колача, наравно и вина.

Ја и Марко смо се упорно нећкали и захваљивали док Андрија Властелица, мршави жилави маневриста родом од Сиња не рече:

– “ Ако нећете вас двојица, Исукрста ми, нећемо ни ми такнути!“ – сједе за стол и запали цигарету, љутито отпухнувши дубоки дим.

Није било друге, морали смо прекршити наше правило да се не сљубљујемо с потчињенима.

– “ За ово си ти крив!“ – оптужи ме пред свима њима Марко наздрављајући чашом црног сињског вранца.

Advertisements