Окишило се тих дана. Дању и ноћу киша непрестано пада, ухватила једноличан ритам и кваси ли кваси из сивих облака који су се спустили до земље и плазе ношени лаганим југом према врху Козјака.

Сутра је Нова година, а вечерас је дочек. Само се о томе прича, гдје ће ко, с ким ће и како чекати Нову годину. Ја нисам имао никакав план, неће ми бити ни прва ни посљедња којој сам дочек преспава.

Некако уморан и труо напустим ноћну и са солинским тролејбусом вратим се у подстанарску собицу и одмах заспем. Душко је већ отишао на посао, а тета Анђа шушка по кухињи, тихо, труди се да ми не смета бука.

Око подне чујем Душков глас како нешто с тетом Анђом прича. Био сам се пробудио пар минута раније и размишљао да ли да устанем, одем на ручак, па се касније вратим у кревет да доспавам или да наставим спавати , па спојим ручак с вечером. А сад ми је било чудно да је у ово доба Душан у стану.

Мало затим уђе Душан у собу и види ме будна:

– “ Не спаваш? Зар си се већ наспава?“

– “ Нисам баш, пробудих се, онако, послије првог сна.“ – сањиво кажем.

– “ Спавај, и ја ћу лећи, па ћемо послије на ручак, а вечерас идемо у Кистање. Ти знаш када иду влакови, који је задњи? “ – пита ме.

– “Брзи, “Балкан тауерн“ у 23.00 сата.“- изненађен сам његовим планом.

– “ Значи, у Книну смо нешто прије три, а колико знам око четри иде онај рани из Книна за Задар.“ – рачуна он.

– “ Тако је, ма о чему се ради ?“ – све ме ово чуди. Откуд њему идеја да за Нову годину иде по оваквом времену у Кистање и то оваквим ноћном везом.

– “ Знаш, Миле, умрала је баба Аница, наша баба, добио сам малоприје телеграм. Сутра ће је сахранити.“ – сјенка му прелети преко лица и боја гласа му се промјени.

– “ Зна ли Роса ?“ – упитах кратко док ми гроп не зачепи грло.

– “ Она је већ тамо, јуче је отишла.“- рече он гледајући кроз прозор у сиве онлаке што су висили над морем.

– “ Боже, баба умрела!? Не могу појмити да се тако шта десило. Колико она тачно има година?“ – причам да би отјерао тугу и код њега и код себе.

– “ Осамдесету је доживила, ако су рачунице тачне.“- још он гледа одсутно кроз прозор.

– “ Не могу вјеровати, не иде ми у главу тако што. Гледам је како се љути и смије кад би је ми дјеца зафркавали да ће живити дуго колико и Метузалем, како је продужавала рок: “ Е, да ми се Душан запосли, па да завршите војску, па да дочекам праунуче, бар једно, па онда Стево, па Брацо, па ја, све до малог Мирка. А ја је памтим као старицу од рођењаа.“ – причам са сјетом да нам обојици олакшам.

– “ Ја је памтим нешто млађу, јачу, чилију, веселију, али су је рано ноге издале, а то је нервирало, хтјела би, а не може. А она нас је уствари и одгојила, матер и ћаћа увјек у послу, а она по цјели дан с нама. Није јој било лако.“ – сјетан је и он.

Прекину нас тета Анђа. Уђе у собу са округлим малим послужавником:

– “ Ајмо нешто попити за душу покојне бабе Анице.“

И попијемо “ за покој душе.“

– “ Миле, јел’ ти жао бабе? О, глупа ли сам, хтјела сам рећи како си примио вјест ?“ – упита и исправи се.

– “ Још нисам свјестан тога, чини ми се да је то немогуће.“ – кажем јој.

– “ Да, тако је, потпуно такво стање разумијем. Кад су ми погинула браћа у рату, све време сам имала осјећај да ћу их срести, све док им послије рата нисмо скупили кости и сахранили у Котарашима. Па и поред тога, кад идем у Книн и долазим кући мислим да ћу их тамо затећи, а онда ме ухвати туга што их нема, зато и не волим ићи тамо. Не каже се заништа да живиш док те се други сјећају.“ – тихо ће тета Анђа.

– “ Ми ћемо сад на ручак, па ћемо вечерас на воз, нећемо се овамо враћати, бићемо у Комитету до поласка воза, читаћемо нешто, брже ће време проћи.“ – рече јој Душан и нас двојица се спремимо и одемо у ресторан у “ Депаданси Дома ЈНА“ , који је био у близини Комитета.

Ресторан је био из два дјела, први мањи је био кафана, а други већи ресторан самопослуга. Ту су се у то време хранили официри и цивили самци дубљег џепа, јер је скоро био дупло скупљи од мензи или ресторана у којима сам се ја хранио. Била је то нова зграда, која је поред ресторана имала и конференцијску салу – амфитеатер, куглану и мање клуб сале разних намјена. Душко је већину тог свјета познавао, као и они њега, док сам ја тамо био нови и све ми је било непознато, од људи до ентеријера. Упознао ме са неколико својих познаника, углавном функционера из Омладине, иако су се ближили тридесетој години стрости, чија сам имена исти трен заборавио, како то већ у таквим ситуацијама бива.

У Комитету, који је био ниже од Депадансе низ Улицу 1. маја неких стотињак метара, смјестили смо се у клуб фотеље, он је учио нешто из социологије, а ја сам бирао из приручне библиотеке, час ово час оно, настојећи да њега не ометам у учењу. Било је ту нешто Марксових, Енгелсових, Лењинових дјела, брошура о омладинском покрету на нашим просторима, СКОЈ-у, НОБ-у, али и од револуционара литерата, како наших домаћих тако и страних. Тако нам прође време до поласка воза.

У Книн смо стигли редовито, па одошмо у Хотел “Динару“ , чији је ресторан- кафана радио цјелу ноћ, да сачекамо воз за Кистање. И ту су Душка познавали конобари и они касни гости, који су ту дочекивали Нову годину, те нам чинили друштво до поласка воза.

Воз у Кистање стиже око пет сати. Иако је јутро чинило се ради облачности да је мркла ноћ. Локвице и блато су свуда по путу, те смо ишли цик цак ,настојећи се што мање испрљати и наквасити. Али нам ни то није, по онако мрклом мраку, пуно користило, таман избјегнемо једну локвицу да би упали у другу.

Засеок на Влаци је киснуо, чак ни Вучко није нашао за паметно да излази у маглу и на кишу, него се ради реда јавио са сувог испод овеће плоче прислоњене уз авлијски зид.

Advertisements