Кроз прозор ватрене куће жутило се свјетло свјећа. Уђемо унутра, а око ватре на огњишту сједе стриц Маркета, стрина Златка, тетке Милица, Сава, Манда и Ружа, Никица “Бениш“ Мажибрада, Илија Мажибрада, Васо “Чала“, Божо “Вилић“, те даљњи рођаци из Бјелановића, Лалића, Безбрадица, Рудела, Штрбаца Греција, Траживука, тихо причају и пијуцкају ракију. Ложе се суварци да не дими, а жути пламен с огњишта и од воштаница изнад одра обасјавају покојничино још жуће старачко лице. Капсу су ставили на два сточића и унутра положили бабу Аницу, обучену у њену ношњу коју је одавно спремила у свој ковчег љубоморно је чувајући. На ногама кожни опанци, сукнене мурене чарапе, вири везени руб дуге бјеле кошуље, а мурена котула је опасана везеном каницом. Ту је и ручно ткана прегача, ђилет извезен срмом и разнобојним концем карактеристичне буковачке шаре, садак, а на глави покојнице преко тамно модре повезаче стављена женска црвена капица. Очи јој склопљене, лице мирно, као да спава.

Приђем одру, прекрстим се и пољубим бабу у хладно воштано чело. Она шути, само пламен свјеће задрхта на њеном узглављу.

– “ Дођи срећо, била је стара, мирно је умрела.“ – загрли ме матер и одведе даље од одра. Поздрављам се онако збуњен са свима, а они би утихо понешто упитали, као да су се плашили да не пробуде бабу. Махинално сам одговара и исти трен заборављао шта сам рекао и с ком сам се поздравио.

– “ Зар то тако изгледа, данас јеси, сутра ниси? Ето, они ту сједе и причају о свему и свачему, а најмање о смрти и баби, као да је то нешто свакодневно, као кување крува или варење пуре, чување оваца или чишћење јаре!“ – размишљам и некако ми криво, та више је она заслужила. Први пут гледам мртваца у својој породици и кући, некога ко ти је драг и био саставни дио живота од рођњења док не порастох до одрасла човјека, те осјетих у себи неку празнину, као да је нешто отпало из мене.

– “ Дођи синовац, попи ракију.“ – позва ме стриц Маркета и направи ми мјеста на сјеђи између себе и Васе “Чалића“.

– “ Сједиде ође код нас, бићемо и нас двојица млађи.“ – насмија се црвено округло Васино лице.

Узмем понуђени бићерин, прекрстим се и мало одлијем на под за душу покојнице, а онда сва тројица попишмо своје.

– “ Добра је, мирише на лозу, а јака. То је права ракија! Док изгуби мирис, дај је врагу, то је шпирит.“ – Васо ће.

– “ Аха, а како на послу Миле ?“- пита стриц.

-“ Засад добро, полажем за пар дана практични испит, па ћу радити самостално.“ – рекох му безвољно.

– “ А каква је плаћа ?“ – пита он.

– “Слаба, ради неког губитка примамо петину мање, таман за стан и храну.“- кажем му.

– “ А мислиш ли шта даље ?“ – опет он пита.

-“ Планирам најесен уписати ванредно, видићу шта, али нешто сигурно ‘оћу.“- одговарам.

– “ Треба, треба.“ – кимне он главом – “ Муреш ти то лако, не смијеш на том остати, било би штета.“

– “ Како остати, он!? Док је садио курузе и послије ора самном, зна је више него учитељ му.“- мало увеличава Васо.

-“ Говорио сам ја Мариши да га да у Гимназију и на медицину, нек прода Нуву ограду у Лашковици Рупљанима, а он не послуша. А сад и да прода ограду неће ни упола добити за њу ки унда. Сада се и ун каје, али време оде, шта ћеш.“- на тенане и полако објашњава стриц.

– “ Право си му говорио, ја своје нудим на продају, па се ругају, тако мало нуде. Уватиле године, не мугу ја више доље.“ – побегенава Васо.

– “ Било па прошло, сам ћу ја.“- кажем им.

-“ Немуј одустати, никако. Ако се одужи, доста се заборави наученог, зато без размишљања напред.“- упоран је стриц.

Позва ме матер и одошмо у другу кућу, плочаницу, гдје су били Роса, Душка и Мирко.

-“ Ајте једите, а ти Миле мало и лези, сарана ће се одужити, ко зна кад ће даћа.“- говори нам.

-“ Баш ми се не једе, ајде, ради реда узећу мало на силу.“- кажем и сједнем за столицу – “ Па како тако изненада ?“ – питам мају.

– “ Па није баш изненада. Била је слабо има петнаестак дана, као нека прехлада, па смо је водили доктору, а он посла у болницу у Книн. Тамо је прегледали и рекли да је водимо кући, није грипа, већ јој дошло време за умрети, па је боље да умре код куће него тамо код њих у болници.“- исприча маја.

– “ Је ли је болило, је ли се патила ?“ – распитујем се.

– “ Није, само нека немућ. На то се жалила. А онда претпрошлу нућ почела је причати по коју рјеч, не знаш је ли спава или онако бунца. Зове: “Јањо, Јањо.“, а ја је питам шта ће јој, а она каже: “Идемо чувати јањце.“ Видим, вратила се у дјетињство, то је звала сестру, ону из Рудела, знаш већ. Па опет мало кашње зове: “Јањо, Јањо.“ и душу пусти, бог јој простио и у рај јој душу смјестио.“ – тихо исприча матер и прекрсти се.

Разданило се, киша је престала ромињати и сви се почеше спремати за сахрану покојнице. Дође и млади калуђер, очата и закади тамјаном, а онда заковаше капсу и поворка крену улицом између Дола и Њивица, која се по покојници и за њеног живота звала Аничина, у Смреке. Облаци се спустили до врхова дрвећа, магла нам роси лице. Тетке забугарише, а старије комшије изађоше пред авлије, голих глава, крсте се и у себи опраштају од покнице. Под руку придржавам крупну и најстарију тетку Милицу и високу и мршаву тетку Ружу. Тетка Милица плаче, па јако уздахне и наглас изговори , “…мајо, мајо…“, док тетка Ружа бугари на сав глас, слаже рјечи у стихове, стихове у строфе и настаје цјела тужбалица. “Штета шта не могу ово записати.“- помислим и дивим се тетки Ружи како тако лако слаже стихове. Многи пјесници би пожелили такву лакоћу слагања пјесама. Тетка Сава, својим звонким гласом од момента до момента забугари, па утихо рони сузе, а тетка Манда цјелим путем утихо плаче, не повисујући глас.

На по пута, нешто испред Куле, капсу спустише на четри камена, да се људи одморе, попије ракија и припреми се за ношење низ стрму Брину. Корак по корак, полако и опрезно, спусти се поворка до Манастира и гробља. Камени крстови, мали и неугледни, посивили од лишаја да се једва слова и бројеви читају, дочекаше нас њемо. Сандук ставише поред ископане раке и млади калуђер зачата укопну молитву, а онда сандук спустише у црну мокру земљу. И кад падоше прве лопате земље и забубњаше по дрвеној капси тетке гласно забугарише, а придружише им се и остале жене које су имале тамо своје покојнике. И ћаћа заплака гласно, а онда и мени тихо потекоше сузе, бистре капи су као жеравице пекле по образима, а поглед ми се замути. Шаком обришем очи, настојим разбистрити поглед, али не иде, те одох до врела и умијем се леденом водом:

– “ Лака ти земља, збогом Баба Анице, нека ти душа нађе мир и спокој у Рајским вртовима Божјим. Амин.“ – прекрстим се и кренем уз Брину прикључивши се осталима.

На по Брине, код Гараже, погледам доље и видим црвене манастирске кровове, витки бјели звоник и огромним крошњама разноразног дрвећа сакривено гробље, а уши ми пуни шум веселог жуборења Старог врела и би ми драго да је баба сахрањена ту, у тај мир и љепоту Божјег стварања, ту у вјечном хладу уз топле скуте Светог Aранђела.

Скупишмо се на даћи, спремила се манистра и лешо браветина, овчје печење с ражња, салата и капулица и крув испод пеке. Ракија и вино су изњети у дволитрашама и чакама. Јело се у тишини и миру, што од умора, што од сјете коју код живих бића смрт изазива, иако су сви били огладњели због дуга пута и споре цермоније сахране. Кад преста звоњава жлица и пињура стриц Маркета, који је као најстарији сједио на челу стола, уста и подиже чашу црњака:

– “ За душу наше Анице. Ја сам најстарији од свих ође и знам је од кад је дошла у нашу кућу. Живило се овако и онако, она је то све издржала, родила и одгојила дјецу, поштену и честиту, који доста тога од ње научише и сада тај наук преносе на своју дјецу, њезину унучад. Послије смрти свог мужа Јандрије, као удова, одржала је фамилију на окупу и очувала њен углед међу народом у крају. Да не дужим, јер сви ви то знате, за ову породицу зна цјела Буковица по добру, а добре заслуге зато је имала наша покојница, Бог јој души прости и да јој мир и спокој у Царству небеском. Амин.“

Одли пар капи на земљу поред себе, прекрсти се и попи цјелу чашу, а то учинише и остали. Тад уста од стола и позва стрину:

– “ Ајмо Златка, ево нућ је.“

И други се подигнуше и опраштају се и одлазе у магловити сумрак. Матер задржа тетке:

– “ Сеје мује, дођите часком амо.“

Поведе их до бабина ковчега:

– “ Узмите нешто за успомену, ово су њене ствари, она је то за ову прилику чувала.“

Било је ту неколико торбица, прегача, садака, везених чарапа и кад тетке узеше свака за себе видјеше да је свима исто и једнако намјенила. Миловале су те ствари као мајчине образе и тихо плакале.

-“Немојте сад кад ње нема на нас заборавити. У свако доба дана и нући навратите, врата су вам отворена, вама и фамилијама вашим. Та овдје сте се родиле.“ – тјрши их матер.

Тетке обрисаше сузе, пољубише се са мајом и упутише свака својој кући.

-“Сејо Ружо, теби је најдаље, могла си остати па шутра ићи, већ је мрак и кишетина ће.“- зауставља је матер.

-“ Нећу сејо Ружо, дјеца су ми сама, а ја ћу скупа са Савом, а онда од Безбрадица и није далеко.“ – неће она.

И одоше тетке у мрклу ноћ, одоше да се више никад не врате, једина веза што их је држала, матер им баба Аница, сад је пукла и нема се више ко на њи извикати што не долазе и не обилазе родну кућу. Брат је брат, а матер је нешто друго, а сада она спава испод Старог врела у крилу Манастра Светог Аранђела, неће се љутити.

Advertisements