12. јануара 1968. године полагао сам практични испит. Комисију су сачињавали Мате Трбљан, саобраћајни контролор, помоћник шефа чвора Момчило Ожеговић и дежурни отправник возова Миливој Куштре. Дан прије мој ментор отправник возова Марко Грбеша ми рече:

– “ Жао ми је што није моја смјена, цјели дан неђу имати мира, али кад дођем суртра навече хоћу да честитам новом отправнику. Немој ме обрукати, тако ти Бога.“ – и припрети ми прстом.

-“Ако сам код Вас положио, онда нема проблема.“ – смијем се ја што се он више плаши испита од мене.

Тако се узруја и отправник Миливој Куштре, кад смо заједно примили смјену:

-“Слушате момци, данас Миле полаже практични, нећу ни једне једине грешке, ту ће цили дан висити контролор и шеф.“ – говори омн скретничарима, маневристима и осталом особљу у смјени.

– “ Нема проблема отправниче, све ће бити у реду и по прописима.“- смирују га они.

Миливој Куштре је био Маркова генерација, али је као јужњак био темпараментан, није могао сакрити ни своју радост ни свој страх, као што је то могао Марко. Његови су још за Краљевине дошли иза брда у Сплит и радили на жељезници, тако је и он наставио породичну традицију. Док би причао рјечи је пратио живописном гестикулацијом лица и руку, а сад се од узбуђења усходао по прометном уреду горе доље:

-“ Имењаче, неће бити проблема ?“ – пита ме по ко зна који пут.

-“ Неће отправниче, до ситнице ће бити по пропису.“ – сад ја њега смирујем.

У седам и по с путничким возом из Сплта је стигао контролор Мате Трбљан. Црне косе и тена, овиши елегантни господин, полаганих и одмјерених покрета, проницљива погледа и мирна баршунаста гласа у беспрекорној модрој униформи и бјелој кошуљи са модром краватом уђе у канцеларију шефа станице. Мало затим шеф Ожеговић ме позва у канцеларију:

-“Ово је собраћајни контролор Трбљан, пред њим ћеш полагати.“

-“Јеси ли спреман момче?“- пружи ми руку.

-“Јесам контролору, одавно!“ – кажем одлучно.

-“Теорију те не требам питати поред оваквих оцјена, ниси ваљда нешто заборавио ?“ – ушита ме уз шкрти осмјек испод малих уредних бркова.

– “ Нисам ни могао, шеф Ожеговић ме увјек нешто испитује.“ – насмјешим се и ја.

– “ То га не треба питати, гарантујем да зна више него што треба. Ни на једном питању га нисам ухватио у незнању цјело ово време, чудо једно.“ – каже шеф Ожеговић.

-“ Кад га ти Момо ниси ухватио још мање ћу ја. Шта мислиш може ли радити смостално?“ – пита он шефа Ожеговића.

– “ Може, без проблема, већ одавно.“ – Момо ће.

– “ Добро Миле, преузми посао, сад ћемо ми доћи.“ – каже контролор.

Вратим се у прометни уред и кажем Кутри:

– “ Сједните тамо, сада је играм утакмицу.“ – покажем на моју приправничку столицу.

Мало послије дођоше контролор и шеф, сједили су и разговарали с отправником Куштром о свему и свачему, пратили успут како ја радим, говорим, издајем наређења скретничарима и маневри, сачекујем и отпремам возове, водим евиденције и тако све негдје до пет сати, пред долазак путничког воза из Книна за Сплит.

Опет ме позваше у шефову канцеларију и понудише да сједнем, док је контролор исписивао Увјерење о положеном стручном практичном испиту. Кад га исписа и потписа, устаде и пружи ми руку:

– “ Честитам отправниче возова!“ – шкрто се осмјехну, али то је био максимум његова осмјеха.

Честиташе ми шеф и потписа запсник, па позва Куштру:

– “ Миливоје, ми смо потписали, хоћеш ли и ти ?“ – каже му контролор Мате.

– “Него шта, способан је.“- сагну се и потписа Увјерење, па пружи руку:

– “ Добро дошао колега!“

-“ Ето, колега, чека те тежак и одговоран посао. Води рачуна о себи, а тако ћеш водити рачуна и о другима. Нека ти је са срећом!“ – пожели ми контролор.

– “ Сад би био ред да частим, знам да није по пропису, али се надам да нећете одбити једно пиће.“ – кажем им услужно.

– “ Па могло би, а Момо ?“- каже контролор.

Одемо преко цесте нас четворица у гостионицу и попијемо по вињак.

-“ Знаш Момо, ови из Београдског техникума су одлично потковани, ауторизовао сам их десетак без проблема, али Миле је стварно најбољи. Сталожен, строг таман колико треба, улива сигурност, а то пуно значи. И колеге га хвале, никад се нисам о неком наслушао толико лијепих рјечи као о њему прије ауторизације.“- говри нам контролор.

– “ Добри су, то сам први дан видио, добро су их научили.“- слаже се Ожеговић.

-“ А кад ће ти у смјену ?“ – упита га контролор.

-“ Сутра навече, Куштре ће на годишњи, има нешто неискориштеног из прошле године.“ – распореди ме одмах шеф.

Контролор Трбљан оде путничким за Сплит, а ја сачекам смјену. Дође Марко успуван:

– “ А, шта је било ?“ – пита с врата.

-“ Честитај новом колеги! Више сам се бојао него он, има челичне живце.“ – каже му Куштре.

– “ О Боже, како ми је драго. Честитам !“ – загрли ме Марко.

-“Ајмо на пиће, заслужио си бар ту ситницу.“- кажем му.

Док смо пили тражио је да му све потанко испричам.

– “ Е, добро је, сада немаш никога иза леђа, али имаш младу, љепу и паметну главу на рамену. Ради онако како сам ти показао, смирено и без журбе, па неће бити проблема. Тако су те и у школи учили, сигурност испред свега!“ – још једном ме савјетује.

Сутра навече радио сам самостално, за пар дана стигле су ми зимска кангар и љетна панама униформа, чојани шињел, свјетло плаве кошуље, сиве и бјеле рукавице и чојана бунда дужине метар и двадесет.

Почео је живот отправника возова.

Advertisements