У сплит Предграђу сам радио до прољећа. Као пети најмлађи отправник замјењивао сам остале колеге док нису искористили годишње одморе и слободне дане.

С Ладом би се састајао обично једном седмично, па би послје кина мало прошетали и отишли у њену собу. Обоје смо знали да ту нема љубави, само симпатија и опуштање сексом. За нашеу тајну нико није знао, а ко је наслућивао, ћутио је и није се у то петља.

А онда дође прољеће и рјешење за замјену отправника возова у Лабину Далматинском или Брдашцу, јер је Лабин био надзорна станица за укрсницу Брдашце.

Сједнем на јутарњи путнички воз којим се особље по међустаницама смјењивало и јавим се шефу станице Анти Руњићу, старијем човјеку пред пензију и он ми даде један дан да упознам технолошки процес рада у станици Лабин и потпишем Пословни ред, а да другу смјену одем у Брдашце и тамо упознам рад у укрсници, па да се онда вратим у Лабин радити самостално.

Стари шеф Руњић је био рођен ту у Лабину, у засеоку Руњићи, али је становао у Сплиту гдје је добио стан прије извјесног времена. Био је у партизанима од почетка рата и служио као телеграфиста при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, а касније код агенције “ТАНЈУГ“, те се послије рата вратио на жељезницу као отправник возова, што је био и прије рата. У станичној згради су становали Анте Ивковић, отправник, са женом учитељицом, која је предавала у основној школи прекопута станице и Јуре Чичак, отправник, са женом домаћицом и буљуком дјеце. Ту до станичне зграде био је дућан задруге из Лећевице, а преко пута нешто испод школе дивља гостионица Луке Маљковића. Ето, то је био центар мјеста.

Станица од три колосјека и истоварним “штулцом“ била је на врху висоравни, пад и на једну и на другу страну износио је тридесет промила, па су се ту обавезно вршиле пробе кочница за све теретне возове, што је била дужност отправника возова уз асистирање машиновође, возовође и кочничара. Поред саобраћајних послова требало је вршити и продају возних карата и обрачун експресних и товарних листова, а станична благајна припадала је у дужност шефу станице.

Путујући на посао и с посла путничким возовима упознао сам колеге из осталих међустаница, које сам до сада чуо на пословној или диспачерској лнији, а који су долазили на своја радна мјеста из Сплита или Книна, гдје су становали углавном као подстанари.

Станицу Лабин сам упознао до подне, па предложим шефу Руњићу да одем до краја смјене у Брдашце и тамо упознам укрсницу, а нека он одреди гдје ћу и када почети радити.

-“ Шта се журиш, има времена?“ – каже стари шеф.

-“ А шта ћу се досађивати цјели дан, довољно ми је пола сата да знам гдје је шта.“ – кажем му.

– “ Имаш право ! Ево овако, дођи прекосутра овдје у дневну смјену, а ја ћу ове рокаде извршити и обавјестити кога треба. Цјеним то, знаш, други би се упознавали седам дана.“- каже он.

Потпишем Пословни ред и одем теретњаком који се укрштава и стаје у Брдашцу. Тамо нађем отправника Јозу Гргића, родом из Книнског Поља, који је становао у Сплиту као и ја, али је он био двије генерације испред мене из Загребачке двогодишње школе. Кренуо био у Книнску гимназију, завршио двије године, а тада се пребацио у Жељезничку школу у Загребу.

Старији му брат Мартин је радио као отправник у Шибенику, а млађи брат Фране је живио са матером у Книнском Пољу и почео радити на жељезници као асистент машиновође на дизелки. Отац му је одавно умро, па се матер сама сналазила да их изведе на пут.

Јосип, а сви су га звали скраћено Јозо, црне оштре косе, црномањаста тена, јаке браде, био је неспретан, опширан, тврдоглав и упоран. Спорост у схваћању проблема надокнађивао је неуобичајеном упорношћу и вољом.

Поче ми тад показивати централни електромеханички блок уређај којим се руковало скретницама и сигналима, али га ја прекину схвативши да ми то неће објаснити на свој начин за три дана:

– “ Чекај, да прочитам Пословне редове и Упуство за руковање блок уређајем, па ћемо онда практично.“

– “ То ти је паметно, видис, нисам на то мислио.“ – сложи се он, а примјетих да има проблема са изговором слова ш.

Прочитам та документа детаљно, а у Упуству отворим шеме и гледам принцип рада механичког и електо дјела уређаја. Гледају ме Јозо и скретничар Шпиро Галић, који је ту становао у стану чији је злаз био с друге стране зграде и чудом се чуде.

– “ Отправниче, шта ће Вам то?“- не издржа Шпиро од знатижеље.

– “ Шта ће ми ? Па како ћу знати чему шта служи и ако се поквари гдје је квар ? “ – кажем му.

– “ Па кад се поквари зовнеш мештра Франу Буздовачића из Предграђа или Цветка из Перковића, ту су они да поправе, а дотле нема крижања влакова.“ – каже Јозо.

– “ А шта ћеш ако ти скретнице заглаве тако да воз не може проћи или остану у по положаја, не приљуби језичак, или имаш сто могућности квара, а ево, по шеми се све види, довољна је мала интервенција на струјном дјелу уређаја и уређај без проблема функционише. Возови не требају чекати, а док мајстор дође чекаће се најмање два сата, што је прилично дуго. О хаосу на пруги због закашњења да не говорим.“- објашњавам им показујући прстом на шему.

– “ Један је прометник, Десо Ерцег, скоро цјелог демонтира, мајстори су се мучили сатима да га саставе. Да не испане тако и код Вас?“ – смије се скретничар Шпиро.

– “ А, то не! Ништа се не скида, ни шараф, можда само пломба, али то није ништа према закашњењу возова.“- објашњавам им.

– “ И за пломбу се мора јављати мештрима.“- опомену ме Јозо.

– “ Знам, ту је скретничар да потврђује пложај кад се пломбе скину, зар не ? Тако пише у Упуству. Ајде да сад пробам руковање.“- кажем им.

– “ Ово је редовни положај, улаз са стране Сплита на други, од Книна на први, путеви вожње се не сјеку, јел тако ?“ – покажем им намјештене полуге скретница и сигнала.

– “ Да, тако је!“ – потврдише обојица.

Тада намјестим све могуће положаје улаза и излаза, гледам контролна ока и они потврђују тачност.

– “ Ето, није тешко!“ – закључим кад смо све испробали.

– “ Видис, видис врага! А Спиро, одличан је. Браво колега!“- хвали ме колега Јозо.

– “ Овдје сам петнаест година, први пут видим да је неко сам научио руковати блоком. Обично су учили двије смјене, а неки и дуже.“ – каже Шпиро скретничар.

– “Јеси ли ти можда радио на сличном блоку?“ – пита ме сумњичаво Јозо.

– “ Не ! Јесам на електродинамичком типу у Кистањама, а о овоме смо учили у школи, шеме, принцип рада, осигурање и контрола.“ – објасним му.

– “ О, то је друго, ми у Загребу нисмо о томе ниста учили. У томе је ствар.“- кима Јозо главом – “ Пуно мање смо ми од вас из Београдског техникума учили.“

Остао сам тамо до вечерњег воза којим се вршила смјена особља. У књигу примопредаје све се важно уписало, док је воз чекао, минут два, смјена се предавала и примала, па је одлазећи отправник сједао у воз и одлазио. Другог начина није било, пошто је пруга била једина веза са свјетом. За храну се носило нешто ктуха, саламе, конзерви, мљека или слично, за цјели дан, јер се кући враћало касно и кад су сви дућани и ресторани били затворени.

Јозо се замислио кад сам му излагао своје планове о ванредном студирању најесен, причајући ми како су неки покушали па одустали, јер је било тешко учити и радити у смјенама и да сада нико не студира. Има њих неколико који су добили стипендије за Вишу саобраћајну школу у Београду, али су то све људи са преко двадесет година стажа, а неки су ишли у Високу привредну школу у Загребу, а да сада тамо више никога не шаљу.

-“Мале су шансе колега за добити стипендију, боље рећи никакве, а ако сам студираш доста је скупо, ту ти је уписнина, па књиге, треба и слободних дана за испите, а фирма ништа не даје.“ – закључи он.

– “ Вреди покушати! Знаш, ови старији нису имали праву ни осмогодишњу ни средњу школу, све некакви курсеви, значи нису имали предзнање, нормално је да им је било тешко, а ја мислим да могу и то ћу учинити.“ – одлучан сам ја.

– “ Знас, та ти је добра. Покусаћу и ја, па ста буде, бићемо у договору.“- одлучи се и он.

У Садинама нам се придружио у возу и Шиме Нимац, Јозина загребачка генерација. Преко телефона смо се познавали, а кад чу да сам из Буковице, он ће:

-“Па, ми смо комшије, ја сам из Равних Котара.“

– “Из Лишана, Островице, Лепура, јел’ тако?“ – питам га смијући се.

– “ Аха, откуд знаш ?“ – зачуди се.

-“ Знам да тамо има Нимаца, само нисам знао да је то у Рваним Котариима. Јесте равно, шкаљ, крш и драча, права правцата Буковица.“ – смијем се.

– “ Ајд’ к врагу, шта ови Бодули знају ди су Лишане. Некако је липше рећи из Равних Котара, мањи си Влај.“- насмија се и он од срца.

– “ Ти си Влај овако и онако. За оне из Гета Влаји су у Варосу, Доброме, Копилици, а Солињани су већ фурешти, опет за Солињане су Влаји Кастелани, а они преко Козјака су фурешти и тако ти се граница ко зна докле помиче. Ми смо и Влаји и фурести, како год окренеш.“ – смије се Јозо.

– “ А шта си ти мислио да ћеш остати у Чвору? Нема тога за нас млађе. Треба имати дебеле везе да преко реда дођеш у Чвор.“ – окрену тему Шиме.

– “ Нека раде шта хоће. На прузи је лакше него у чворним станицама, имаш слободног времена више, а то ће ми добро доћи за студирање. Незгодно је ово путовање, али ћу навићи.“- кажем му.

– “ Које студирање? Шта то намјераваш?“ – чуди се сад Шиме.

Јозо му објасни шта намјеравамо најесен, он се замисли неколико тренутака, а онда несигурно изјави:

– “ Можда ћу и ја, чућемо се, има још доста времена до уписа.“

У Сплиту свак оде на своју страну, Шиме је становао у црвеној згради код Светог Фране, Јозо у Врзовом Доцу, а ја одох у Првобораца улицу.

Advertisements