Замјена у Лабину Далматинском и Брдашцу је трајала до јуна. Слободно време између возова кратио сам читањем књига или у разговорима са скретничарима и још по којим докоњаком из Лабина. Ту је био са станом и отправник Јуре Чичак, посавски Босанац – Хрват, веселе нарави и увјек спреман на шалу на свој или туђи рачун. Мршав и крезуб бјежао је из стана кад год му досади роњање жене и галама дјеце и сједио би с нама или играо балоте на заравни уз станичну зграду с неким доконим Лабињанима.

– “ Лабињани су ти нека чудна сорта. Живе ка тице небеске, да ору и копају немају шта, да чувају стоку немају гдје нити је с чим хранити. Виноград од сто чокота они доживљавају као плантажу. Која је то бједа била довољно ти је да кажем да су јечам окопавали. Сада их пола и више ради на жељезници, нешто у “Југовинилу“, “Бродоградилишту“ и по другим фирмама и сада им је рај. А слагати, украсти и преварити и старо и младо, Боже ме сачувај, пази да те не обрлате. Ево, погледај Луку Маљковића, стари човјек, а зајебава се с овим мулцима што шибицаре по влаковима.“- говори ми Јуре док пијемо пелинковац послије партије балота пред Луком и осталим домаћинима. Они се смију и сложно одговарају:

– “ А ви Посавци пуно сте бољи! Иста смо сорта, ни вама мотика није драга, то се види по корову до рамена. Преко пута Саве у Славонији све узорано, свуда жито, а код вас коров, а иста плодна земља. Једино су вам тамбуре и биртије запослене, а пичка јефтина. Био сам ја по Шамцу и околини, добро то знам.“ – Смије се Иван Куртовић“Дид“, скретничар у мојој смјени.

-“Више мој брат има земље, жита, кромпира, салате и осталог зеља, свиња, кокоши, патака и гусака него цјели Лабин и Пргомет заједно.“ – неда се Јуре.

-“ Да се теби копало не би ти завршио код нас овдје у Лабину, мој Јуре. Ми бижимо одавде, а ти наша живот. За твоју Посавину ово је Париз!“ – шале се Лабињани.

Стари шеф Анте Руњић би обавио свој посао, па би дошао у прометни уред и причао о свему и свачему. Питам га како људи дођоше овдје у ова камена брда живити, а он се насмија:

– “ А за овцама, као и цјела Загора. Овдје имаш више засеока, ако се тако двије три куће могу назвати: Руњићи, Ивковићи, Прибудићи, Зовићи, Длаке, Маљковићи, Куртовићи и Перице. Говори се да су се населили с обронака личких брда као Срби православци, па се послије покатоличили и постали Хрвати. Спаси их пруга те им да излаз у свјет, а живило се од стоке и надничења по Каштелима и Трогиру. Суров крај и живот начини их окретнима у сваком погледу, оштре црте моралних норми се мало заоблише, па је било дозвољено или се гледало кроз прсте оном што би се на другом мјесту сматрало крађа, лаж, превара или слично. Није што сам Руњић, али они мало одскачу у озбиљности, односу према раду и људима од других овдје, а то је сигурно зато што имају нешто више земље, винограда и ограда од осталих, па их је то припитомило.“

Исприча како је отишао у партизане, био је од прије у Партији као отправник и повеза се са каштеланском, солинском и сплитском организацијом, а кад дођоше у Лабин Талијани, а остали одоше у домобране, понеки и у усташе, није му било ту сигурно остати, па оде према Мућу, да би послије завршио као телеграфист у Врховном штабу и агенцији ТАНЈУГ, јер је знао као школовани отправник телеграфију, а то је тада била тражена струка.

Гледам га онако омаленог, просједог и проћелавог, благе и мирне нарави и никако га не могу замислити као војничину, партизана и то му кажем, а он ће:

– “ Е, мој Миле, револуцију и ослобођење не изнесоше липи, јаки и снажни, како се то приказује у филмовима, него обични, мали, голи и боси, гладни људи и народ, сиротиња, са њима. Већина их изгину, а ја сам има срићу да преживим, па сам се вратио одакле сам и отиша. Нудили су мени боље, али се ја нисам борио да имам привилегије, него за народ и слободу. То је био мој мотив и мој циљ, а не лично богатство у привилегијама и сматрам да сам на те понуде приста да би пљуну на свој живот и гробове мојих другова што осташе расути по цилој земљи.“

– “ Шјор Анте, реците ми шта је сад с Вицком Крстуловићем, он је за рата био високи партијски функционер за Далмацију, сада га нигдје нема, није он ваљда толико стар да се нигдје не појављује?“ – осмјелим се питати га, јер га је он познавао и раније и сада.

– “ Хм, то ти је мој Миле висока политика. Вицко је ближе мом ставу него ови из другог,трећег ешалона. Он је за Далмацију тражио више него што јој је дато, пошто су Приморска Далмација, Шкоји и Сјеверна Далмација дале пуно више бораца него цила Хрватска, ако изузмемо Лику, Банију и Кордун. Кад је чуо да се дају неке аутономије, онда је, тако се прича, тражио то и за Далмацију, што ради већег доприноса ослобођењу, што ради састава становништва по националном и конфесионалном саставу, те ради очувања повјесне подјеле Хрватске на три дила, Славонију, Хрватску и Далмацију, уствари на бази истих аргумената на који су се позивали заступници оснивања АП Војводине и АО Косова и Метохије. Иначе је он био и за јачу савезну државу, за мање овласти Република, већи класни него национални утјецај и мању бирократизацију коју доноси широка децентрализација на Републике, а које онда постају строги централизирани центри моћи у својим оквирима. Као Далматинац, из средине ди је југославенска идеја одувјек била јака, имао је отпор према Загребу да заступа интересе Далмације у савезној држави Југославији, сматрао је да то могу боље сами Далматинци. Е, ту је ударио на самог Бакарића, Кардеља и њихове прешироке федералне концепције, и као такав стављен је у једну врсту изолације. А ми смо се у рату борили за Југославију, хрватска државотворна клеронационалистичка идеја у виду Павелићеве и Степинчеве НДХ нам је била гори непријатељ него Швабе и Талијани, а сада та идеја се увија у липше паковање и тихо увлачи у поре партијске политике, точно онако како је Вицко предвиђао. Ја то добро осјећам, јер знам што је било прије и колики је отклон наста сада, а ви млађи још тога нисте свјесни, али неће дуго, отворено ће се то показати. Анте Јурјевић “Баја“ ту сада фигурира као главни, а не знам колико се он може успротивити пургерском лобију у Загребу. Они су виштији и перфиднији од њега, он не зна играти игру коју му они намећу, пусте га да лане понекад, а је се бојим да неће ништа моћи за Далмацију направит. Није он вишт томе, па ће тражити спас окрећући се према јачем витру, да остане тамо ди је. Толико ти ја знам, одавно сам се ја повука у струку, тако понешто чујем од људи којима могу вировати.“ – покуша ми он у неколико реченица објаснити, убацујући у узбуђењу све више икавског изговора, мада није на лицу показива да је узбуђен.

– “ Нисам то знао, мислио сам да је стар и болестан.“ – кажем му.

– “ Ништа старији од свих данашњих главних, а нешто ни са сином му није било чисто. Настрада, убијен, извршио самоубиство, тако се прича, али изгледа да ту има политичке позадине. Јест, син Макс је био сликар, али је зна односе у политичкој елити, та одрастао је са њиховим синовима и кћерима. То је Вицку прелило чашу, па се држи строго повучено, као огорчен и разочаран човјек, по страни од свега и свакога.“ – дода стари шеф Анте.

– “ Колико ми “ мали“ о томе знамо? Баш ништа!“ – кажем.

– “ Ништа, добро си река. Само ти могу рећи да је тај њихов свит по много чему изопачен и да би их људи истог трена згазили кад би знали шта се тамо све ради. То ме и отирало од њих, не могу издати сам себе, а нисам скројен да имам два три лица, па их мињам према потриби.“ – журно он заврши, да не остане недоречен, јер је воз улазио у станицу с којим је одлазио кући у Сплит.

Advertisements