У жељезничку станицу Солин сам се јавио ујутро у седам сати. Трајала је примопредаја службе, па стдох украј док се та цермонија заврши и помоћник шефа чвора за Солин и Солин Луку Марцел Јурјатић буде слободан.

Прометни уред је био велик колико и канцеларија шефа помоћника, у коју се улазило из њега, и путничка чекаоница заједно. По средини су била, уз зид и прозоре, насупрот улазних врата, спојена два велика масивна стола, један прометников, а други за телеграфисту. Насупрот њима, у углу иза улазних врата, стајао је електромеханички блок уређај. Мали тернион за путничке карте висио је на зиду поред шалтера за чекаоницу. У другом углу, код улазних врата, била је велика гизана пећ на угаљ и дрва.

Индукторски телефони, којих је било знатно више него у Сплит Предграђу, су били поредани по столу отправника и телеграфисте, а Морзе апарат уз сам зид до катриге за телеграфисту. Иза отправникове катриге уза зид су били поредани лимени гардеробни ормарићи за отправнике и масивни дрвени ормар велике залихе карата.

Службу је данас примио отправник Јулијо Јурага, а напушта је Фране Шандрић, које сам знао по гласу радећи у Сплит Предграђу, а сада смо се и лично упознали. Фране је био крупан тридесетогодњи момак, већ мало проћелав, мирних сигурних покрета, румених образа и одсјечна баритона, сињског нагласка и широка осмјеха, док је Јулијо био нешто старији, коврчаве смеђе косе, преплашених покрета и пластичног умјетног смјешка, танка скоро дјечачког гласа и добродушна лица.

– “ А то си ти, колега Мажибрада.“ – рече Јулијо заносећи по Мутерску, којег се није до краја ослободио и пружи руку.

– “ А ја мислио да је то људина од два метра, колко те Марко Грбеша нахвалио.“ – поздравља се Фране.

– “ Ви Сињани само по томе мјерите, колико је тко крупан, колико може јањетине прождерати и вина попити. Дођите Миле у моју канцеларију.“ – јави се шеф Марцел из своје канцеларије полуотворених врата.

За столом је сједио четрдесетогодишњак, црне просједе глатке косе, уредно почешљане и науљене, истих таквих штуцаних бркова, избријана лица, што није могло сакрити јаку густу браду, осредње висине и оштрих продорних црних очију.

– “ Шефе, јављам се на дужност, добар дан.“ – заузмем став.

– “ Сједните.“ – рече мени, а тада погледа у отворена врата – “ Шандрићу, дођите и Ви овамо.“

Уђе и Фране:

– “ Ево ме, изволте шефе.“

– “ Фране, Миле ће у Ваш турнус, а Ви ћете на годишњи како смо се договорили, кад он упозна станицу. Јели у реду ?“ – одреди шеф.

– “ Слажем се шефе, добро је.“ каже Фране.

-“ Миле, колико ће Вама требати за упознавање, шта мислите ?“ пита мене.

-“Максимално четри, минимално двије смјене.“ – кажем након неколико секунди размишљања.

-“ Да неће бити мало, нема потребе журити.“ – опомиње ме шеф.

-“Овдје су досад дежурали под надзором десет до петнаест дана.“ – каже Фране – “ Ипак је ово ранжирно распоредна станица.“

– “ Сложенија је од Копилице, ту су двије маневре, безброј индустријских колосјека и отпремништво Солин Лука.“ – дода шеф.

-“ Фране какава Вам је смјена, мислим особље, вође маневре, маневристи, надзорници скретница и скретничари и пописни влаковођа?“ – питам га.

– “ Најбољи, тако се потрефило. Мијат Иванишевић и Ловре Мочић, вође маневре, Никола Бркљачић, Мате Калинић и Бошко Калинић, надзорници скретница, у Солин Луци отпремник Стипе Перић, пописни је Јожа Чичек, магазинер Анте Марковина “Јуда“, телеграфиста Мирко Ђомлија.“ – поброја ми.

– “ Одлична турнус екипа, нема шта.“ – потврди и шеф Марцел.

– “ Онда остаје како сам рекао. Ја ћу данас проучити Пословни ред први и други дио, Трајне наредбе и друге специфичне прописе за ову станицу, а прекосутра упасти у ваш турнус и обавити двије дневне и двије ноћне смјене, мислим да ће бити довољно.“ – рачунам на прсте време за упознавање.

– “ Добро, ако не будеш сигуран слободно реcи. Нико те не пожурује.“ – каже шеф Јурјатић – “А овдје су ти потребна документа.“ – извади из ладице хрпу тврдоукоричених књижурина и стави уз руб стола.

– “ Договорено, ја вас поздрављам, идем на аутобус за Сињ.“ – рече Фране гледајући на свој ручни сат.

Кад Фране оде шеф затвори врата канцеларије и рече:

– “ Милане, ја сам Вас тражио да дођете иако су ми друге нудили. Чуо сам о Вама од руководилаца, а још више од потчињених, знате, некад сам ја био у Предграђу помоћник, па знам тамо све људе. Рекли су ми да радите мирно, хладнокрвно и сигурно, без вике и галаме, али по прописима, а вјерујте ми да то људи цјене. Надам се да нисам погрешио, јер је већ повика на мене што није дошао неко старији и искуснији, а ја сам рекао да тражим рад и знање, а не године. Има их доста старијих, али ниједан нема техникум, а овдје су сви прометници па и ја завршили Техникум у Каству, а то је нешто више од ових курсиста и двогодишњака. Они могу на међустанице, али за чворне, ранжине и распоредне станице требају школовани организатори, планери рада, а за то они нису баш оспособљени.“

-“ Како то да нисте повукли назад Чичу Бранка, моју генерацију из исте школе, он се овдје ауторизирао, а сад је у Садинама, укрсници.“ – питам га.

-“ Ви сте још чворни отправник, а њега су тамо за стално премјестили, па би требало дуго чекати на одлуку Радничког савјета и сву папирологију, то је један разлог, а други је да је Бранко пуно темпераментан, плане за ситницу, а то за тимски рад није добра особина. Иначе је поткован знањем, али шта му то вреди кад ствара стално нервозу у тиму, па таква атмосфера не ваља ни за њега ни за цјели тим. Ето, то је превагнло.“ – објасни ми шеф.

– “ Добро, хвала Вам, нећу Вас разочарати.“ – устанем.

– “ И још нешто, ја станујем овдје у згради. У свако доба, дању и ноћу, сам на располагању. Без устучавања позовите ме ако треба помоћи.“ – осмјехну се он.

– “ Хвала, имаћу на уму. Али само у случају ако сам не могу рјешити или не дај Боже неке несреће.“ – рекох.

– “ Добро, договорили смо се.“ – рече он и ја пређем у прометни уред, сједнем за помоћни стол и на листу обрасца за телеграме цртам шему станице и питам Јулија за локалне називе, оне у жаргону, појединих мјеста, колосјека, рампи или зграда и зградица.

– “ Ти си, значи, колега родом из Кистања?“ – упита Јулијо.

– “ Аха, од тамо, из Буковице.“- потврдим.

– “ Знам да је то Буковица, да није било ње ми Бодули на Муртеру, у Водицама и около би били помрли од глади у Другом рату. Код нас има нешто вина и ракије, уља и маслина, блитве и осталог зе’ја, рибе, али нема пуре, пшенице и другог жита, па су се наши ишли трампити тамо за брашно. Талијани бранили, могло се само торбу на леђа, не више. Ни товара нису дали водити, па је из куће увик неко био на путу за Буковицу. О липи Боже, глади и страја!“ – прича он слике из дјетињства.

-“Ваши партизани, Шибеник, Мртер и отоци, Водице, Биоград, Угљан, Задарски крај, све је то ишло преко Буковице, Буковачког одреда, даље у бригаде и никад нису настрадали, народ их добро прима, то је био партизански крај. Па, Водице и Кистање су градићи пријатељи, братимили се, баш ради тога.“ – кажем му.

– “ А Миле, знате ли за Ђуру Врачара, он је негдје од тамо ?“ – пита ме Анте Балов, телеграфиста.

– “ Ђуро Врачар, јесте. Он је из Бјевчена села, Опачић му је презиме, то ти је од Кистања према Велебиту седам осам километара.“ – објашњавам му.

– “ Ишле су неке наше бабе из Приморског Доца тамо, кажу да добро помаже.“ – вели он.

-“ Зову га Ђуро Врачар, Ђуро испод Велебита, но он је више травар и видар, народни љекар, не бави се он неким врачбинама, већ љечи травама. Говоре да многима помаже и многи му долазе. Некад га, ради реда, милиција пријави, а он се брани да он никога себи не зове, него да људи сами од невоље долазе, а он ће свакоме помоћи колико може, што је људска дужност. Никоме не наплаћује, ако га ко дарива, он томе није крив, људи га обилазе кад оздраве па га даривају. Тако га опомињу, а онда и њима даје чајеве, па га дуго оставе на миру.“- причам им шта сам од дугих чуо.

Око подне јави се шеф Марцел да иде на терен, у обилазак станице.

– “ Могу ли и ја с Вама?“- питам га.

– “Дапаче, одлично, правит ћете ми друштво, а добро је да видите гдје је шта.“ – драго му је.

Обучен у комплетну тамномодру униформу са шапком на глави, Ручним биљежником и црвеном оловком у љевој руци дјеловао је онако црномањаст строго и службено. Код радионице и канцеларије прегледача кола застаде:

– “ Јозо, ово је наш нови отправник.“

– “ Јукић, прегледач кола.“ – пружи омршави жилави човјек руку – “ Драго ми је, младе снаге ?“

– “ И добре, немој да му ваши мудрови отежавају, а он зна као ће у супротном поступити.“ – каже му шеф.

– “ Неће бити проблема, ако треба хитно, биће хитно, ја ћу се постарати.“ – обећа Јозо Јукић.

Надзорник и скретничар на блоку 1 су стајали испред кућице у ставу “мирно“ док смо ми били још далеко, на пола пута између станичне зграде и блок кућице.

– “ Ово су утоварно – истоварни колосјеци “Петронафте.“ – показа ми шеф колосјеке који су били између станичне зграде и огромних металних округлих резервоара спојених са безброј цјеви и вентила. Стручно погледа пар скретница и записа нешто у биљежник:

-“Требају их ЗОП-овци подбити и премјерити, иначе ће доћи до исклизнућа. Јавит ћу им то.“ – објасни ми.

-“ Господару, стање редовно!“ – рапортира надзорник Фране Мрдежа.

-“ Надзорниче, наш нови отправник.“- упозна ме шеф.

-“ Млад је, јебем ти пизду.“ – омакну се Франи.

-“ Опет Ви, нешто смо се договорили.!“- засикта шеф Марцел.

-“ Опростите шефе, излетило ми, луда глава, језик још дужи и бржи од памети.“ – клања се молећиво Фране.

Шеф потписа у Скретничарски дневник, а онда ми рече:

– “ Ово је индустријски колосјек за творницу цемента “Партизан“, “Ину- плин“, “Бродосас“ и Војску. Рачвају се горе изнад творнице “Првоборац“ чији су колосјеци ово,“ – показа групу од четри колосјека – “а ови паралелни су за “Ину- Трговину“.

То ми је већ било познато из шеме у Пословном реду I дио, а сада сам шему претварао у стварност.

Кад смо се одмакли од Блока 1 , шеф се насмија:

– “ Овај несретни Фране има ту узречицу “ јебем ти пизду“, кажњавао сам га, други му се ругају, али нема помоћи. Ако то не каже као да ништа није рекао, то му дође као нека запршка чорби. Тако је, има томе година дана, срео моју жену испред зграде и онако услужно пита: “ Како сте госпођо, јебем ти пизду?“, а она само што се није онесвјестила. Она је из господске сплитске породице, па није научила на језик радничке класе, гдје је свака друга рјеч псовка. Ја га добро новчано казнио, али ту само Бог може помоћи.“ – смију му се бркови.

– “ Ово је “Мраморна“, некада творница за обраду мрамора, а сада ми жељезничари користимо ову управну зграду за гардеробу и купатило маневриста и економат. Овај пети колосјек је уједно и извлачњак, а са њега се иде и на индустријски колосјек за творницу цемента “ 10. коловоз “. Ових шеснаест колосјека су маневарски. Чувај други пролазни, трећи и четврти колосјек за долазеће возове, нек ти их маневра на време ослобађа, ако не желиш гужву.“ – ходајући корак испред мене шеф ми објашњава и показује, а успут гледа теретне вагоне, наљепнице на њима и прекретне ручице, пломбе на вратима и понешто биљежи у књижицу.

По средини станице, тамо гдје се скретницама дјелила на Стару и Нову био је Блок 2 и ту је са скретничарем дежурао данас надзорник Анте Мочић, гојазни четрдесетгодишњак. Шеф га упозна са мном и потписа у Скретничарски дневник о извршеној контроли.

Код “спољног телефона“, који је служио за везу маневре с отправником и скретничарима били су вође маневре Јозо Абрамац и Иван Облак, те рапортираше шефу о обављеном слагању влакова и постављању кола на утовар и истовар.

На Блоку 3, код самог моста на Јадру био је надзорник Анте Калинић “Дуги“, мршав висок човјек добродушног изгледа и блага гласа, који смирено рапортира и испрати нас послије прегледа.

Шеф тада позва индукторским телефоном маневарку и ми се с њом пребацимо у Солин Луку. Тамо нас дочека надзорник скретница, а шеф ми ту покаже индустријске колосјеке “Месопромета“, “Прераде-Силоса“ и “Антише Вучичића“, творнице салонита са сјеверне стране заљева, а затим Лучке колосјеке између којих су била изграђена огромна лучка складишта с јужне стране заљева, те се са маневарком вратимо назад до станичне зграде.

– “ То би било то, детаље ћете наћи у службеној литератури и приручницима.“ – рече шеф и оде на ручак.

Поподне, око шеснаест сати, с отправником Јурагом сам правио оперативни план рада за сљедећа двадесетчетри сата. Наоко једноставни пар бројки, који је представљао синтезу великог број података од више служби, како у самој станици Солин и чворним станицама, тако и по међустаницама све до Книна, које су се сада овдје обједињавале. Од радника транспортне службе примани су подаци о броју кола на утовару по врсти робе и упутним станицама и истовареним колиима по серијама, од колске службе стање кола по структури намјене, серијама, потребама привреде, уствари аналитика стања колског парка на распоредном рајону, а тако и од осталих служби и станица у чвору и по прузи. Кад би се то све до одређеног рока слило код отправника у распоредну станицу Солин он би ппанирао број влакова за састав и отпрему по рејонима наведеним у жељезничкој карти, наручивао број потребних локомотива и влакопратног особља и активирао ванредне трасе теретних возова ако редовне предвиђене у Реду вожње нису биле довољне. Тако направљен план се предавао диспачерској служби за саобраћај и кола у Книн, а ови даље у Загреб и тако је вертикално ишло даље све до нивоа цјеле мреже ЈЖ, који су даље координирали са страним жељезничким управама.

Поред плана за сљедећа двадесетчетри сата правила се и Прогноза према доступним подацима за наредна двадесетчетри сата, а према очекиваном приливу и одливу “брута“ уводила се и трећа маневра или распуштали влакови “на чекање“ по међустаницама, када утоварно истоварни или колосјечни капацитети нису били довољни. Ограничавајући фактор изграђеног капацитета станице је лимитирао горњу границу обима рада и напрезања особља. Салдо од седамсто кола у станици, као оптимални капацитет станице, је скоро редовно био прекорачиван и према дугорочним процјенама грађевински је требало проширити колосјечне капацитете и у Солину и у Солин Луци, те Сплит Предграђу и Каштел Сућурцу.

– “ А шта ће бити Јулијо ако ових 50 вагона не утовари “Партизан“?“ – питам га.

– “ Већ је утоварио тридесет, ево извјештаја магазинера, а остало ће утоварити у другој смјени, њима је то у интересу, а једино се може десити да буде неки квар, па онда они јаве на време. Ако нешто посумњаш онда зовеш њихове диспачере, ево им бројева телефона.“ – покаже ми телефонски именик који су држали у ладици прометничког стола.

– “ А ако се ипак деси да нема довољно утовара и кола за отпрему, није важан разлог, или нпр. касни се и влакови не могу бити на време сложени до предвиђеног поласка?“ – инсистирам на прецизном одговору.

– “ Онда се откаже тај влак, а уведе нека каснија траса, само мораш то најмање три сата прије јавити свима него што је полазак новопланираног влака.“ – рутински ће Јулијо.

– “ Добро, сад ми је јасно. Све се своди да на време о свему будеш обавјештен, у току са промјенама и да на њих на време реагујеш, јел тако?“ – закључим и чекам потврду.

– “ Отприлике је то ! – отегну Јулијо – “ Поред саобраћаја влакова овдје имаш маневру, утовар и истовар, колску службу, састав влакова, а о свему мораш једнако водити бригу и све то синхронизирати. Ако ниси сигуран или увјерен у неки податак, провјери двапут, па онда донеси одлуку. Кад отказујеш влак требаш имати на уму да су локомотива и њено ообље већ наручени, да је ангажирана и влакопратња и да си непотребно ангажира људе, мучио си их без потребе, а све то треба платити. Није то само шарање по папиру, иза сваког потеза стоје људи, средства и трошак. Зато треба бити сигуран и прецизан.“ – поучава ме он.

– “ Јасан ми је циљ и метод, још само мало да усавршим технику и добијем на брзини,“ – кажем му – “па ће све бити у реду.“

– “ Добро си ти то схватио, знам ја неке који нису могли никако па су отишли из Солина, нису могли прихватити службу, чинило им се пуно комплицирано и одговорно.“ – рече он.

До вечерње смјене израчунавао сам брзину и кочену тежину влакова за отпрему према одредбама из Додатка реду вожње и Саобраћајног правилника, односно одређивао да ли ће се ангажирати потискивалица или запрега до одређене тачке на прузи. Како се због густине графикона избјегавало ограничење брзине и продужавање времена вожње влакова требало је избацивати некочене вагоне из састава влакова и повећевати стварно кочено бруто, а то се маневристима није свиђало, али су ипак морали то радити, иако се то њима чинило као дупли посао. То је био први корак гдје је до изражаја долазио ауторитет отправника и није се смјело попуштати, јер је влак морао на време кренути, а они су имали на располагању сто начина да отежу и провјеравају чврстину наредбе. Постојала су два начина да не би долазило до сукоба, прецизно и кратко наређење или наредба са образложењем. Ко се одлучи на прво морао је такав увјек и у свему бити, јер је друга страна медаље била казна и нетрпељивост цјело радно време, а ко на други метод онда је морао добро познавати људски карактер и ширити заједнички интерес и солидарност цјелог тима.

– “ Срећа твоја, имаћеш добру смјену, ти можеш примјенити овај други метод, они ионако све сами раде, само ако их увјериш да водиш рачуна о томе да је и њима лакше радити.“ – поучи ме Јулијо док је пратио шта радим и контролирао је ли добро направљено.

Исприча ми у међувремену да се оженио Солинком, ту из Светог Каје, има сина првашића, гуши их цементна прашина, али ето, живи се. Надао се да ће те њихове куће ускоро рушити ради изградње цесте и заштите археолошког локалитета Салоне, па ће у Сплиту добити одговарајући стан и побјећи из ове прашине.

– “ Мени се чини колега да Ви нисте завршили само жељезничку школу, одаје вас фонд рјечи који користите.“ – рекох му при крају разговора.

– “ Охо, Јулијо, види ти ово!“ – изненади се телеграфста Анте Балов.

– “ Види, види, а које рјечи?“ – изненади се и он.

– “ Не само рјечи, него и дикција, лакоћа изговора латинских рјечи или пословица на нашем језику преведених са латинског, “… пловити се мора “, зар то није оно “ Navigare necese est...“ ,шта сте малоприје рекли?“ – подсјетим га.

– “ А јест! Иша сам код фратара, требао сам бити свећеник, па сам одуста у задњи час, прије заређења. Превагнуло је ово свјетовно.“ – невољко и кратко образложи.

– “ Није се мога одрећи пичке !“ – смије се Анте Балов – “ Била му она дража од мантје.“

– “ Анте то поједностави ка прави Влај, као да је живот само у томе. Није баш тако!“ – гледа замишљено Јулио негдје неодређено.

-“ А него шта је! Живот се искомплицира, ако га сам таквим направиш. Ја ћу вечерас стићи кући у десет, вечерати, попити по литре и са старом у крпе, мало се потабати и заспати обоје ки анђели. А и ти ћеш вечерати, гледати ТВ и у крпе, па нећеш тамо филозофске разговоре водити, него ћеш ка и ја напипати обло, једро и топло месо, свршити поса и заспати. Нема ти ништа паметније, мој Јулијо.“ – жустро Анте брани своју филозофију.

– “ Ето ти што је сељак, брига њега за све остало. Само усе, насе и подасе.“ – врти Јулијо главом уз сажаљив осмјех.

– “ То је наш превод твоје Библије, кратак и јасан. А гарантујем својом главом да ни Папа у Риму се не држи свега онога шта у њој пише. Ено нашег фратра у Доцу, млад, румен и здрав, окладио би се да све што женска вриди је повалио по цилој жупи, а можда и шире. А како и неће, млад, пара има, ништа не ради, само се воза около добрим аутом од досаде и не тражи он, оне га нападају. Да видиш како га на миси гледају, ка мачка џигерицу.“ – узода се Анте по прометном уреду.

– “ Ајде Анте, не гриши душу, људи свашта причају, а о коме ће него о фратру.“ – сузбија га Јулијо.

– “ А шта о мени не причају, ето сриће да сам у његовој кожи, сутра би се миња.“ – заврши Анте и оштрим потезима потписа примопредају и гурну Телеграфски дневник на крај стаола.

Дође шеф Марцел и Јулијо му реферира о послу, он закима главом и упита мене:

– “Шта Вам се чини Милане?“

-“Добро је, још неке ситнице требам разбистрити односно увјежбати, биће како сам рекао.“- одговорих.

– “Одлично, полако, све ће сјести на своје мјесто.“- оде он у своју канцеларију.

 

На примопредаји сам ја реферисао. Кратко, јасно и прецизно. Није било никаквих питања. Шеф Марцел се смјешкао испод брка, а очи су му сјајиле:

– “ Онда, на задатак, момци!“

Миле Матић, отправник ноћне смјене, родом од Сиверића, потписа примопредају:

– “ Ну ти Бога, дође и ти у овај пака, земљаче. Нека ти је са срећом.“

– “ Преживићу, како вама, тако и мени.“ – кажем му смјешећи се.

– “ Најважније ти је да добро једеш, зато набави порције и нека ти маневристи носе ручак из “Првоборчеве“ мензе. Јефтино је, а добра храна! Јебеш саламу и јогурте, то не даје енергију за Солин.“ – савјетује ме.

– “ Добро си ми рекао, сутра ћу купити порције, ионако овдје у близини нема дућана.“ – кажем му.

– “ Нема дућана, а нити имаш времена, то свакако направи.“ – лупну ме ручердом по рамену.

Advertisements