Послије двије дневне и двије ноћне смјене под надзором отправника Фране Шандрића потпишем Пословне редове и почмем радити самостално. Иако су кроз претходне смјене чули само моје одлуке и глас, знали су да је иза мене Фране. Особље на примопредаји, како сам осјетио по атмосфери и погледима између њих, је показивало извјесну невјерицу и сумњу да ће бити све у реду. Поред службеног дјела рекох им:

– “ Видим неку невјерицу и сумњу, што је нормално, не познајемо се довољно, а сада нема Фране да ускочи и покрије вашу сумњу у мој самосталан рад. Што се мене тиче ја ћу своје одрадити како треба, а од вас очекујем исто. Што вам не буде јасно питајте ме, а ако мени не буде нешто бистро ја ћу питати вас. Водићи рачуна о себи ја водим и о вама и ви се према томе равнајте. Јесам ли јасан ?“

– “ Тако је господару, биће све у реду.“ – живнуше они.

Шеф Марцел је гледао и слушао и брци су му се смијуљили, али ништа не рече док су они били ту, а кад одоше рече ми:

– “ Ја ћу ноћас бити будан, око три ћу направити ноћну контролу, да се лакше преброди ова ноћ.“

– “ Не морате ради мене, ако Вам то није у плану.“- рекох му.

– “ Има неки филм на РАИ УНО, гледаћу га са женом, таман се завршава некако око три, па ми дође успут.“- насмија се он.

У прометном уреду сада смо само ја и телеграфиста Мирко Ђомлија, онижи дебељушкасти четрдесетогодишњак, кратко подшишане најежене косе, бјелих очуваних зуба и вјечито добре воље.

– “ Друшкане, дајде једну.“ – запита цигарету кад је видио да вадим кутију да себи припалим, стави је за уво одбивши је сад припалити – “ То ћу ја послије, док ово уредим.“

Љепио је депеше у Књигу депеша мрмљајући:

– “ Сељачине, прасци неуредни, а ђе ће се научити култури, у јебеном Сувом Доцу.“

– “ Шта је Мирко, частиш некога ?“ – смијем му се.

-“ Ово онај спетљани Анте Жунић све збрка, ма гледајте му рукопис и то ми је неки телеграфист. Боље пише мој мали Часлав!“ – показује ми Књигу депеше и Антин пучкошколски квргави рукопис.

– “ Како ти се то зове син, Часлав?“ – питам га.

– “ Јесте, зашто питаш, шта је ту необично?“ – као уозбиљи се он.

-“ Часлав се звао српски кнез из прве половине деветог вјека, дуго је владао утемељивши прву српску државу.“ – кажем му.

– “ Баш сам се пита оћеш ли знати, па у његову част сам му и дао име, само ови овдје то не знају, мисле да је то неко старославенско име или неког хрватског великаша. А знаш ли ти да сам и ја Србин ?“ – пита ме.

– “ Нисам био сигуран, знам да у Промини има Срба и православаца; Поповићи, Чавлине, Покрајци, али за тебе нисамбио сигуран, ко ће то знати кад су иста имена и презимена и код Срба и Буњеваца тамо у крају.“- кажем му.

– “ Ђомлије су из Развођа, знаш ли гдје је то ?“ – пита он даље.

– “ Како не, видим Развође кад изађем испред авлије, тамо је подно Промине.“ – објасним му – “ Моја кућа је близу Манастира, ваљда си био тамо?“

– “ Познам ја Буковицу уздуж и попреко, тамо сам био у партизанима са Миком Трипалом, његов курир.“- каже он.

– “ Ти у партизанима, па колико си има година ?“ – чудим се.

– “ Био клапчић, тринаест – четрнаест година. Код куће није било ништа јести, ја и сестра сами, па куд ћу него у Буковицу у партизане. Спасило, не крепашмо од глади и голотиње.“ – објасни он.

– “ Па зар у Промини није било партизана ?“ – чудим се.

– “ Ајде не зајебавај, та то је на почетку рата била НДХ, почеше прогони и кољачине, јаме, и напуштена рударска окна се пунила, а преживјели Срби побјегоше преко Крке у Буковицу, а оно нешто Буњеваца и Хрвата што оде у партизане то је било послије, кад су дошли Талијани.“ – објашњава он.

– “ Па како заврши овдје за телеграфисту ?“ – распитује се.

-“Домови послије рата, дадаоше ме у Жељезнички техникум у Каству, а мени се није дало учити за прометника, ја хтио нешто друго али ми нису дали, па се тако запосли као телеграфиста, а и шта ће ми више. Ја и моја Тонка шта зарадимо за нас троје је доста. Станујем ту у отпремништву Солин Лука, струју и воду не плаћам и тако нешто уштедимо, па за годишњи узмем бесплатне карте и путујемо по цјелој Европи. Био сам у Напуљу, Риму, Ђенови, Падови, Фиренци, Милану, Венецији, Паризу, Марсеју, Лондону, Хамбургу, Штокхолму, Копенхагену, Франкфурту, Бечу, Прагу, Варшави и Будимпешти, можда сам неке веће градове и прескочио, а мање да не набрајам. Гдје ми се свиди останем дуже, а негдје само прођемо и тако радим сваке године. Сада планирам узети “ Фићу“, па ћу направити прву туру по Буковици, по селима ђе сам за рата био, да видим је ли се ишта промјенило.“ – говори ми док пуши ону моју цигарету.

– “ Све ћеш исто наћи, ништа се све ове године није промјенило, ни цесте, ни путине, ни куће, само је твоја генерација остарила више од тебе.“ – кажем му.

– “ То ће бити у августу, идем од села до села, од засеока до засеока, ђе видим људе застанем и сједем у лад под кустелић и причамо, баш ме брига, нигдје ми се не преши. А спаваћу неђе на гувну, у појати, ђе стигнем.“ – поче он заносити по буковачки.

– “ А жена, Тонка, кажеш, шта ће она рећи?“ – смијем се.

– “ Она то воли ки и ја, радо иде. Не вјерује ми да су тамо таки људи, она се равна према својим овдје Бодулима, шкрцима. Кад сам јој прича да те тамо људи почасте са најбољим шта имају у кући, а дјецу истјерају на авлију да не сметају гостима и пиждре, она се крсати и мисли да је зајебавам. А река сам јој: “ Идемо, па ћеш видити шта су људи, и још више ћеш се срамити својих Блитвара.“ Идемо, то је већ готово, “Фићо“ ми долази за десетак дана, а он је душу да за оне путине.“ – смије се Мирко и чврсто обећава да ће ми испричати како је прошао.

– “ Тонка је одавде, Солинка, ка и Јурагина жена ?“- питам га за лаокалне пикантерије.

– “ Јесте, само је моја Тонка тежачко дјете, а Јурагина је тобоже грађанка. Ма нису Солињани лоши људи, само је то научило на мизерију и стиснути су, шкрти, а опет су душевни и нису затворени као Врањичани у свој тор. Кад те мало упознају прихвате те као свог, а нису ни задрти националисти и клерикалци. Воле своје, ма поштују и не вређају твоје. И велики су Далматинци, па тек онда Хрвати.“ – објашњава ми локалне прилике.

– “ Реци ми, ти свког ђавола знаш, јели Јулио био у сјеменишту?“ – питам га.

– “ А Јулио, јесте, тамо на Висовцу, није се хтио заредити, побјега је задњи дан. Никад ми није река зашто, а ја га директно пита, ма и говорило се, због педерлука, има тога међу њима, враг ће их знати. Биће му се смучило оно поповско “извана гладац, унутра јадац“. – кикоће се Мирко и гестима показује женскасто ходање.

– “ Ајд’ запали, кад си ме насмија поштено!“ – нудим га цигаретом, а он је опет ставља за уво.

– “ Знаш шта су ми рекли?“ – питам га смијуљећи се.

– “ Шта друшкане ?“ – гледа ме весело.

– “ Кад си с Ђомлијом у турнусу купуј дупло цигарета, јер он увјек пуши, а има само једну једину цигарету што му да Тонка, па се вјечито гребе за туђе.“ – смијем се сад отворено.

– “ Ма, ко ти је то река? Мајку им јебем, то су сигурно ови Долачки Влаји. А види !“ – извади из десног џепа хлача пуну кутију, а из ладице стола кутију с једном цигаретом, па се насмија:

– “ То ја њих од себе одбијам, ко би ту банду надуванио, даш једном, ето их десет и оде цјела кутија. Лако је теби, отправнка се боје питати, али ја зато испанем жртва.“

– “ Одох ја на Блок 1 док је пауза.“ – стављам црвену капу и упутим се према скретницама.

Потпишем Скретничарски дневник и позовем маневарку да дође тамо. Стигла је за минут, па с предложачем Николом Сунаром одем на Блок 2 и Блок 3 и упишем контролу, а тада изађем код Блока 2 и одем до вођа маневре Иванишевића и Мочића.

Маневра 2 Ловре Мочића је слагала кола за Солин Луку, а Мијата Иванишевића маневра 1 влакове за отпрему.

– “ Како сте вође ?“ – питам их.

-“ Добро господару.“- гласно ће Мијат за обојицу.

Гледам тог горштака, висока и окошта тјела, јака носа и оштре косе, шака ка лопари и тврде коже на длнаовима да је у њима могао жераву држати.

– “ Иванишевић, па Мијат? Да су турски земани сигурно би био арамбаша, с тим крупним тјелом и таким именом!“- кажем му у шали.

– “ Бога ми би! Ко зна, можда му је ђед или прађед био.“ – подбада га и Ловре, исто тако висок и крупан, али некако меканијег гласас и финијих покрета.

– “ Можда су и били, враг ће их знати. Ово се име вуче од памтивјека, дид па унук, а ко зна одакле су у Унешић дошли. Ма мирише на Ерцеговину и Црну Гору, и име и презиме.“ – грлато ће Мијат.

– “ А откуд нег’ отамо. И за моје и друге по Петрову Пољу каже се да су из тије крајева дошли, да су већина били православци, ма тад то није било пуно утврдо, па се попови и фратри о њи отмали, подмићивали и око себе скупљали, не ради Бога и вире, нег’ ради своје кесе.“- смије сеЛовре.

– “ Био сам ти ја у Кистањама отправниче, гледа купити коња, био је неки сајам, па гледа како пивају и кола играју. Исто ка и код нас у Унешићу, они страији, код млађих се то већ губи и тамо и овди. И људи и жене исти, онако по тилу и лицу, из исте је то вриће, видим ја. А на старијим људима оно мало ношње што је остало, исто је као и код нас што се носило. Јањетина печена, добра брате, жутина исто, ма све ка и код нас.“- прича Мијат.

– “ Ка да је то пуно далеко, зрачне линије нема више од тридесет четрдесет километара.“ – каже Ловре.

– “ Камен тамо, камен овдје, крш тамо, крш овдје, влака тамо, влака овдје, све је то исти враг, мука жива и тамо и амо.“ – велим им – “Него, “Стари вук“ ће вам банути око три, наштимајте тако паузу, да не буде рибања.“

– “ Нека га, ма припазит ћемо да буде све у реду. Хвала, отправниче.“ – Мијат ће, знајући нарав шефа Марцела.

Док сам ишао према прометном уреду чујем га како виче на вањски телефон:

-“Окрени на “Партизан“ са четвртог, ајде Бркићу копчај маневарку!“

Теретни воз 1353 полазио је по реду вожње у 03,15 сати. Сада у о1,оо је већ био сложен, пописан и чекао је локомотиве. Било је у саставу угллавном отворених Е и К кола са угљеном антрацитном прашином за коксару у Лукавцу. Пописни влаковођа Јожа Чичек, плавокоси Славонац, који је тамо у Славонији распродао имање и купио себи кућу у Каштел Камбеловцу и чамац за спашавање на распродаји у “Бродоспасу“, сложио је товарне листове, теретнице и путни лист на стол код мене:

– “ Отправниче, 1353 је готов, а и остали ће моћи ићи прије времена, све зависи од локомотива.“

-“ Одлично Јожа, чистићемо станицу од вагона, видићу са надзорником локомотива да то иде брже.“ – кажем му.

Зовнем надзорника локомотива Јакова Будишу:

– “Јакове, како стојиш са макињама? За 1353 треба ми ривалица, за 1355 и 1357 такођер, а сви могу ићи прије времена.“

– “ Одлично, шаљем ти одма двије, једна ми је за путнички 1315, а за 1355, кад стигне 1394 могу дати потискивалицу. Како се он креће?“- галами Јаков у телефон као да виче преко брда.

– “ Редовит, код мене нема посла, у Сплит Предграђу оставља кола, значи петнаестак минута, то значи да ће 1355 моћи ићи сат времена раније, а за 1357 имамо макиње од брзих у доласку. Добро је, шаљи их одмах за 1353, ривалицу ћемо вратити с Тепљуха по најбржој траси да ти стигне за 1315.“ – рачунам му наглас.

– “ Браво отправниче, овако волим радити, кад све иде како теба, редовно или прије времена, да не дрхтим за сваки минут.“ – галами радосно Јаков – “ Шаљем банду одма !“

Позовем отправника Богдана Гаћешу у Сплиту:

– “ Боћо, сад ће ти Будиша послати двије макиње за С 1353, дај им налог да стану код улазне скретнице.“

– “ Добро бато, ено их свирају, добро их је Будиша потпрашио.“ – весели Богдан чаврља у слушалицу.

– “ Чуо си Мирко, откуцај Сплиту захтјев за Опћи налог и пребаци укрштавање са 1394 на Лабин Далматински, а са 1352 у Каштел Стари.“ – говорим му гледајући у графикон на столу.

– “ Одмах, друшкане!“- већ он преде на телеграфу.

За петнаестак минута локомотиве су биле на возу. Прегледач Сунара Јосип је вршио пробу кочења, а кнински возовођа Јово Попац преузимао документе воза.

У прометни уред уђе машиновођа Иван Башчован, којег су због црномањасте пути и ниска раста сви звали “Циго“:

– “Прометниче, што ме будиш из најслађег сна? Што се није чека редовит полазак?“

– “’Ионако немореш више јебавати, шта ћеш у кревету!?“- боцка га Ђомлија.

– “ Ти ми се јави, ти си ми зато способан!? Јадна она Тонка с тобом. Срећа јој је што ради у “Пивари“, па је тамо часте и деру, они поднапити кикаши.“ – не остаје Циго дужан.

– “ Ко је с тобом у посади?“- питам га, јер у руци држи мали Стројни путни лист који је дошао предати.

– “ Асистент ми је “Маћи“ Руњић, смјениће га у Лабину неки тамошњи “Тућић“, а на потискивалици је Додоја Иван.“ – каже “Циго“ Башчован, а “Маћим“ су звали машиновођу Ивана Руњића, родом из Лабина Далматинског, човјека добродушне нарави и високог скоро два метра и тежине преко сто кила.

– “ Добро је, можеш летити ко “Спутњик“, скоро сви вагони су кочени, још да видимо шта ће рећи прегледач.“ – кажем му.

– “Јавите горе оним мудоњама на прузи да ме пуштају испред 1315, неће ме стићи до Книна.“ – смије се гаравим лицем знајући да ће изгубити времена због чекања на укрштавање с долазећим брзим возовима.

– “ Шта причаш, који 1315, па твоја ривалица га вози, а брзи су још у дубоко у Босни.“- велим му.

– “ Јебем ти будалу, стално мислим да возим 1357, слуди ме онај блесави Будиша.“- пљесну се по челу.

– “ Мирко, јеси ли пребацио укрштавања, добио дозволу, дао распис за полазак прије времена?“- провјеравам.

– “ Све је ту!“ – пружи ми Телеграфски дневник на потпис.

Дође прегледач, проћелави стари момак Сунара Јосип, који је био старији неку годину од мене и прецрта два броја вагона који не коче:

– “ Ови не хватају, па сам им искључио кочнице.“ – рече задихано.

Часком израчунам потребну и стварну кочену тежину воза, упшем у Путни лист и дам возовођи Попцу:

– “Ајмо људи, полазак!“

– “ Јесте ли ви мулци нешто забрљали, види их, још им цури млико из уста.“ – обраћа се “Циго“ мени и Јосипу прегледачу.

– “ Али они могу добро јебавати, а ја и ти само за благдане.“- испрати га Ђомлија.

– “ То ти говориш за себе!“ – смије му се “Циго“.

Док су одлазили на воз дам наредбе скретничарима за излаз и поставим излазни сигнал на “Слободно“, одзвоним на сигналној линији сигнал “ Воз иде према почетку пруге“ према Каштел Сућурцу, а тада изађем ван код воза и сигнално лампом окренутом са зеленим свјетлом према крају воза дам знак особљу, од тамо се јави кочничар сасвојом жутом лампом “ Напред“ и тада зелено свјетло окренем према возној локомотиви “Полазак“. “Циго“ засвира један дуги и два кратка “Попусти кочнице“ и сачекавши одговор потискивалице воз крену, лагано, лагано, а онда уз шкрипу гвожђа и тутњаву локомотива, кривудајући преко скретница као змија, излети из станице.

Вратим се у уред и позовем Каштел Сућурац и кажем отправнику Ивану Зорићу:

– “ Воз 1353 оде прије времена у 01,3о сати.“ – а Мирку Ђомлији диктирам анализу:

– “ Воз 1353 оде прије времена у 01,3о сати, лок. 661-оо3 и 661-оо7 до Тепљуха, састав: 19оо/60 тона/осовина, 20 Е, 1о К,маршута антрацита за Лукавац – потпис Мажибрада.“

Шеф Марцел је стајао на вратима, брк и очи су му се смијуљиле, чекао је да довршим диктирање анализе да каже:

– “ Добро јутро, момци!“

– “ Добро јутро, шефе! Како видите 1353 оде прије времена, а тако ће и остали, ако се шта не закомплицира с локомотивама.“ – рапортирам – “Вечерња постава кола за утовар је извршена на време, утоварена кола су извучена и слажу се у Новој станици, нема никаквих проблема.“

Он сједе за мој стол и потписује ноћну контролу црвеном оловком, штрикајући рубику за рубиком.

– “ Добро је, нека само тако иде!“ – уста он и потписа и у Телеграфски дневник истовремено читајући анализе долазећих влакова.

Ноћ се цједила кап по кап и дође примопредаја. Исписао сам детаљно све потребне књиге и по њима реферирао.

Шеф Марцел се укључи:

– “ Ево, овако се ради, нова смјена нема заостатка из ове смјене, тако и ви треба да оставите наредној смјени.“

– “Свака ти част колега, пуно си ми олакшао посао.“- јави се колега Миле Матић потписујући примопредају.

Идући пјешке на тролејбуску станицу на “Ширини“, код Блока 3, осјетио сам слатки умор, задовољан што је све протекло у реду и без проблема.

Advertisements