Од свих ранијих дјевојака интезивно сам се дописивао једино са Мирјаном, мојом Мирјаном, некад из Марушевца и Бањских Двора, а сада из Лудбрега. Кроз писма смо све једно о другом знали, а сада смо писали о осамљености, жудњи и љубави и планирали да се некако сретнемо, бар накратко, у Загребу, на пола пута. Ја сам планирао да одем послије ноћне с влаком МЗ (Море – Загреб) с поласком у о9,3о сати и тамо преноћим, а она да дође сутрадан ујутро и тако би имали цјели дан на располагању. Она је то желила, али јој је сада била матура, па је било изгледа да на матуралној екскурзији дође или пропутује кроз Сплит. Тако смо ишчекујући згодну прилику размјењивали писма пуна осјећаја и чекали. Она је предлагала да годишњи одмор проведем код ње и њених у Лудбрегу, “ бар пар дана“, али сам избјегавао такву могућност, јер би изгубио одступницу, веза би постала преозбиљна, могао би се само планирати брак, што мени засад није било ни на крај памети, пошто сам студирању давао приоритет, а о браку сам имао тек магловиту представу.

У сталној преписци сам био и са Марицом, која је матурирала на Учитељској школи у Београду, па је до сада била у великој стрци око тога, а сада око тражења посла. То је била пријатељска преписка, она би мени писала о новостима код ње и дјелу бившег друштва у Београду и по Војводини, а ја о осталима кога би чуо, срео или нешто о њима сазнао.

Љиљани сам престао писати, она је тражила некога погодног за удају, Цица је јавила да требамо ићи свако својим путем, кад већ не можемо заједно, а с Мајром сам изгубио сваки контакт. Како се није јавила послије пет разгледница одустао сам од писања, па је отишла у успомене, љепе успомене ране младости.

Ту је била при руци Лада, чисто као сексуална веза, али су се и са њом сусрети почели разређивати и све рјеђе смо се састајали. Није ме то пуно бринуло, долази љето и туристи, а тада би ми била само на сметњи. Како се чинило и она је тога била свјесна.

У слободно време сам читао, обилазио град сам или са неком од другова са жељезнице, Чичом или Стевом Докићем. У Сплит Предграђу сам упознао и пар Личана милиционера, нешто старијих од мене, па сам се преко њих претплаћивао на храну у Милицијској мензи на Оброву, гдје је била пуно боља него у другим ресторанима за самце и упола јефтинија. Пошто смо сви радили у некаквим турнусима друштво никада није било стално, увјек се мјењало по саставу или мјесту окупљања. Доста времена сам трошио и у Научној библиотеци, гдје би скакао са теме на тему, рачунајући да ширина знања неће шкодити, а још више да се не одвикнем од учења, јер ће ми бити лакше студирати.

Кући нисам одавно одлазио, па сам планирао отићи ускоро, можда с Душаном, јер ми је напоменуо да би и он можда ухватио мало времена за одлазак тамо.

Стево и Љубинка су ми редовно писали, сада највише о малој Дијани, а Брацо се каткад јавља, пошто је изашао из Војске и радио на градилишту у “Првој искри“ , гдје је његова “Монтажа“ изводила неке радове, тако да је привремено становао код Стеве и Љубинке и сматрао да не треба он писати кад они пишу. Тако је у једном од писама јавио да је срео Мајру у аутобусу и да ме је пуно поздравила, што ми је мало пробудило успомене, али сам знао да је веза готова и да свако граби својим путем. Он се у том писму жалио на малу плаћу и да му фирма лоше стоји, па да ја и Душан погледамо у Сплиту има ли за њега каква посла, радо би прешао, а ако би постојала могућност најрадије би ишао на рад у иностранство.

Поруку сам пренио Душану, а он ми је по обичају обећао да ће погледати, па да ћемо му скупа јавити. Иначе, Душан је био по цјели дан ангажиран, често је био одсутан, па данима не би знао гдје је. Код Росе је било све по старом, ишла је на наставу и праксу, тако да би се рјетко и на кратко виђали.

Не чекајући више Душана одлучим да послије ноћне смјене одем кући, тим више што ми је по багателној цјени утрапио фото-апарат, руску “Смену“ познаник Миле Королија из Ивошеваца, који је у Сплит дошао прије пар година, од кад су га избацили из книнске гимназије због крађе неких волова. Милиција, њега и саучеснике му, је одмах похватала, тако да им “хајдучија“ није успјела, па се сад потуца по Сплиту као сезонски грађевинац, шверцер рабатинки и друге робе испод руке или из Трста, гетари и изиграва “галеба“, пошто је наоко шармантан и згодан момак.

И Стево ми је писао да ће са малом Дијаном и Љубинком доћи у Кистање на годишњи одмор, па ћемо се тамо срести и видјети, а успут ћу их и све сликати својим фотоапаратом.

У Кистање, на Влаку, стигао сам око подне, и тек сам овдје схватио да је почело рано љето, траву је требало косити, а ускоро ће и жетва стрмног жита. Тамо сам затекао Росу, Душанку и Мирка, који најесен полази у први разред, Стеву и Љубинку и малу Дијану, која још није проходала, али је навелико “вјежбала“. Али сам осјећао да нешто фали, нешто чега сад нема, а тад схватих да се још нисам навикао да нема бабе Анице. Кад би погледао мјесто гдје би она обично сједила чинило ми се да у подсвјести видим њену слику, иако су напрваили у обе куће нови распоред, ватреној и плочаници, и избацили њене старачке ствари, ковчег, штапе, преслице и вретена.

Испуцао сам то поподне цјели филм сликајући их све, ћаћу и мају, Росу, Душку, Мирка ,Љубинку, Стеву и највише малу Дијану, испред куће у авлији и по цвјећу у Гувну, појединачно и групно, али им нисам гарантовао добре слике, пошто је бленда била лабава и сваки час се сама, при најмањем покрету, помјерала из намјештеног положаја. Ту је био и Милан, па су и нас двојицу сликали међу цвјећем на Гувну.

За дивно чудо слике су испале изванредне, да ме је фотограф код којег сам развио филм и израдио слике похвалио, а кад је видио апарат и у каквом је стању, онда не да ме хвалио него се чудом чудио како ми је уопће успјело свих тридесетшест снимака.

Као и увјек кад би дошао кући предвече би ишао на Пиштавце,па је тако било и овај пут. Ишао сам са Миланом шетајући полако путем поред Манастирске њиве, а даље тратином до Брине и Пиштаваца, сјели би на уобичајено мјесто и шутке зурили у кањон гледајући како се Крка пресијава, шевар лагано њише, а рибе искачу из воде за мушицама, пњускају и праве велике кругове на мирној води. Исти увјек, а увјек нови и љепи, црвенили су се манастирски кровови и бјелио витки звоник Светог Аранђела.

– “ Ниђе нема овакве љепоте, а побро?“ . каже Милан да прекине шутњу.

– “ Љепоте и мира, да чујеш своје мисли.“- кажем ја.

– “ Увјек кад ође дођем ки да добијем нову снагу, напуне ми се акумулатори.“- вели он.

– “ И ја. Збиља, како теби на послу, јел’ тешко?“ – сјетим га се питати.

– “ Добро је, још шегртујем, а ускоро ћу постати мајстор. Радим у оној радиони код Гимназије, то ти је од “Комуналца“, а послије ћу кад добро свладам занат почети ође радити самостално. Договорио сам се са ћаћом да озиђемо гаражу с каналом. Мало је тешко путоваи возом, нарочито зими, али се мура.“ – кже он.

– “ Шта преко зиме не станујеш код ујака?“- питам га.

– “Ма, више волим путовати, комутнији сам ође код куће, а у Книну и нема Бог зна шта навече. Кино, биртије, Дом ЈНА, а тамо ми се не иде.“ – вели он.

– “ Оће ли више довести нам струју? Чујем да би могли до јесени.“- распитујем се.

– “ Говоре да оће, требало би да јаве и оцртају трасу, па да копамо рупе за пале. Ми то мурамо копати, а уни ће дати пале, трансформатор и жицу, те то намонтирати. Наше је да правимо инсталацију по кући и уземљења. Треба вод ићи од Нове амбуланте до Манастира, а одвојак за нас би био из Пригреде, преко Њива. То чекам, па би одма зида гаражу, шта ће ми без струје.“ – прича ми он новости.

– “ Ваљда сада оће, а говори ли се шта о води и асфалту?“ – питам даље.

– “ И то је у плану, али се говори да ће се постављати нуве, шире цјеви, да ће се изнад Шушња, код Корлатове куће, правити водоторањ, па да ће унда водовод продужити за Ђеврске, а десно према Мацурама. А асфалт, сумњам да ће то скоро, треба прије асфалтирати цесту Книн – Задар, ову шта је још од Римљана и што је Мармонт проширио.“ – објашњава ми он гласине које се причају по Кистањама.

– “ Има ли што цура, идеш ли навече на Кистање?“ – питам га.

– “ Слабо, одем суботом, ништа нема, само карташи у Гостиони, можда љетос нешто буде, кад се ови поврате из градова. Није ме брига, ионако ћу најесен у Војску.“- изненади ме.

– “ Ма шта кажеш, знаш ли ђе ?“ – упитах.

– “Кажу у Загреб, тамо ћу бити на одржавању возила, добро ће ми доћи да печем занат, а и време ће брже пролазити.“ – мудро резонује он.

– “ Добро је, боље него да губиш време у неком другом роду. Ја још нећу, најесен ћу уписати неки факултет ванредно, па сам се договорио да ме још не зову.“- кажем му своје планове.

– “ Паметно, студирај кад ти иде књига, штета је да на томе останеш.“ – подржава ме он.

Кад су зазвонила вечерња звона Светог Аранђела устајемо и крећемо назад, док нас јека из Брине прати.

– “ Отвориће Богословију, чујем, биће пуно ђака.“ – каже Милан.

– “ Па и досад их је било, додуше по који.“ – кажем му.

– “ А, не, не тако, направиће се нова зграда на мјесту гдје је Ново врело, баш ми је жа шта ће га срушити, ниђе љепше ладовине није било.“- објасни ми он.

– “ Ко то говори, ма јел’ могуће?“- чудим се.

-“ Ћићо Ђуро, знаш да ун ради код њих, каже да ће радови ускоро почети.“ – сигуран је он.

-“ Е, онда ћемо и ми добити струју, сигурно! То ти је једно с другим повезано, знају попови.“ – насмијем се.

– “ Биће да је тако, њесам тако ни мислио.“- сложи се он.

Сјене су се издужиле, тице се тукле око легла, а иза нас се још чула јека звона Светог Аранђела из Брине, док се небо црвенило тамо далеко изнад висова Велебита.

– “ Љепо вече!“- Милан ће.

– “ Бога ми, љепо!“- потврдим.

– “ Нема грма ни драче зелене,

Ђе си драги сједио брез мене …“

– чује се како Ђука запјева изнад Зидина, код оваца.

Advertisements