То љето 1968. године почело је као и свако до те године. По штампи су били неки написи о кризи у Чрхословачкој, о “Прашком прољећу“, о Дубчеку и Свободи, о томе како се у Чехословачкој тражи већа самосталност и равноправност у Варшавском пакту или “Источном блоку“, али да СССР као лидер у Пакту не жели промјене, у чему су га и остале чланице подржавале. Од њих се чуло да је у Чехословачкој дошло до ревизионистичких девијација које би на крају довеле до гашења социјализма и распада социјалистичког блока у свјетским размјерима. Наше државно и партијско водство је симпатизирало Чехословачку, али не толико да се конфронтирају са СССР-ом и осталима у блоку, не желећи да се поново деси Информбиро из 1948.године.

О томе се у моме друштву причало, али нико није ствари узимао за нешто озбиљно и велико, све онако “ …политичари се боре за фотеље и положаје, па се мало посвађали око трпезе, па ће један или два слетити с положаја у добру и заслужену пензију и готова ствар…“. А воз “ЧЕДОК“ из Прага је редовно долазио и довозио чешке туристе, који су се по цјели дан пекли на сунцу по плажама, мазали уљем против сунчевих опекотина и јели помидоре и мортаделу и пили црно вино.

Моје друштво се окупљало на плажи Бачвице и то на дјелу “Жељезничар“ гдје су биле кабине и бетонски приступ мору и тушеви. Никад није био исти састав клапе због рада у различитим турнусима, али нас је увјек било пет-шест. Долазио је Богдн “Боћо“ Гаћеша, стари проћелави момак, отправник у Сплит Путничкој, Гојко Чубрило, телеграфист у Сплит Путничкој, исто стари момак, који је ванредно полагао испите за отправника у Техникуму у Здрвка Челара у Београду, Илија Рашуо, радиотелеграфист из Сплит Предграђа, Петар Докић, отправник из Перковића или Приморског Долца, Стево Докић, млађи му брат, отправник у Садинама, Јозо Гргић, отправник из Лабина Далматинског или Брдашца, Стево Петко, отправник из Садина, Шиме Нимац, отправник из Каштел Старог или Садина, Бранко Чича, сада отправник у Брдашцу или Лабину Далматинском, Мане Роквић, прегледач кола у Сплит Путничкој, Душан Зарић, родом из Обреновца, маневриста у Сплит Предграђу, Петар Бјалобрк, електричар колског освјетљења у Сплиту, милиционери Рапајић Ђорђе “Раф“, Миловић Миладин “ Медени“, Перо Миливојевић, Никола Ђекић, Јово Крајиновић, Ђорђе Ераковић, и многи други кад не би имали гдје другдје ићи.

Играло се бришкулу и трешет, причали вицеви, изводиле шале на нечији рачун и тако убијало време. Шта друго кад није било пара осим за храну и подстанарство.

Тако велика момачка дружина тражила је партнерке међу Чехињама или домаћим цурама из унутрашњости које је лако било препознати по као сир бјелу тену, шугаманима и обавезним кремама или уљима за сунчање. Кад се томе додају и де моде купаћи костими и пртљага које су са собом вукле на плажу није могло бити грешке да су “фуреште“. Долазиле су и локалне, домаће цуре, преплануле пути и љубоморне што су запостављене те се изругивале великим “Дон Жуанима“.

Било је ту шале, договарања, удварања, али највише јаловог утрошка времена. Кад сам био слободан долазио би тамо послије ручка, па би био до предвече, а онда би ишли на вечеру у Милицијску мензу на Обров, пошто се тамо већина нас хранила, а онда на Пјацу. Ко је имао договор с цуром, ишао је у кино, или ако је имао неке друге обавезе напуштао је друштво на Пјаци, а остатак клапе је боравио ту још који сат, а онда одлазио на Риву или ишао шетати према Звончацу.

Кад сам почео радити на прузи и Солину с Ладом се нисам више састајао. Једну вечер је дошла у Солин кад сам напуштао дневну смјену, тобоже код пријатељице Злате Папак, робне благајнице у Солину, годину двије старије од мене, и ту у станици становала са матером и двије сестре, па ми се придружила на повратку у Сплит. Да би били дискретни нисмо отишли у Центар или на Риву него у кино у “Дому бродоградилишта“, а послије се лаганом шетњом упутили њеној кући користећи сваки заклон да застанемо и љубимо се.

Стари су били већ заспали кад смо тихо ушли у њену собу. Она упали малу ноћну лампу и донесе шкотски виски:

– “ Нисмо се дуго видјели. Био си на прузи, па сад у Солину, никако дискретно да дођем до тебе. Тако сам те се зажелила.“ – шапуће она узбуђено дишући.

– “ Био сам у стрци, а у Предграђу немам шта тражити, а да сам дошао сви би се досјетили и онда ништа од наше дискреције. И сама знаш да би то за тебе било јако неугодно.“

– “ Могао си послати писмо.“- излети јој.

– “ То си могла и ти, стигло би ми на стан, а колико је сигурно да ти пишем на станицу, знаш да би ћирили у њ на једном од сто мјеста кроз која би ишло до тебе.“- кажем јој.

– “ Па да, на кућу не можеш, отвара би стари, а они на станици би сигурно отворили правећи се да су мислили да је службена пошта.“ – сложи се она.

Сједи до мене и сва дрхти, виски јој се у чаши бућка као узбуркано море на лебићу. Гледам је. Уредила се као да иде на неки пријем, нова и лакирана фризура се пресијава на свјетлу лампе, црвено нашминкане усне, пудерисано лице и “нацртане очи“. Попијем виски и сачекам да и она одожи чашу:

– “ Дођи малена.“- загрлим је око рамена.

Она уздахну и чврсто ме брзином муње загрли око врата, ширећи своје пуначке и меке усне да прихвати мој језик. Извучем јој мајцу из сукњице и лагано клизим рукама према грудима. Сисе су јој набрекле и тврде као јабуке, а брадавице само што се не расцвјетају.

Откопчам јој сукњу и скинем је заједно са малим свиленим гаћицама. Она ми здушно покретима тјела помаже и намјешта се не прекидајући страсни пољубац.

Отргнем се из загрљаја и брзо скинем одјећу. Лада се испружи на кревету лагано ширећи ноге. Црни бујни чуперак се сјајио на дискретном свјетлу ноћне лампе и подрхтавао. Прихватим јој поткољенице и лагано клизим рукама по глаткој затегнутој осунчаној кожи врућој као жеравица и дођем до као лед хладне и обле гузе, подигнем је мало и мушкост ми клизну у врело и влажно међуножје, чуперак у грчу тјела јој задрхта још јаче, а она полуотворених уста пружи руке према мени. Спустим прса на њене чврсте дојке, а она ме обгли и рукама и подигнутим ногама. Лагано се њишући продирао сам у њу до краја, а при сваком судару тјела она је јечала и борила се као лавица да ме не испусти из чврстог загрљаја.

– “ Можеш унутра.“ – шапну ми између два тешка уздисаја, покрену гузу ситним трзајима пратећи мој ритам продирања. Зној нас је обливао од главе до пете, док су њене очи гледале негдје у ништа, а уста борила за зрак.

Пратио сам је и доживишмо екстазу истовремено. Тјела нам се опустише једно поред другог, од зноја клизава као из мора тек извађене рибе.

Шутимо и тешко дишемо.

– “ Јеси ли жив?“- она прва подигну главу и пољуби ме у образ.

– “ Једва, тек мало.“ – шапнем и окренем се на леђа провлачећи руку испод њена врата и привучем је себи.

Стави ми лице у подбрадак и дахом ми хлади врат, а косом драшка лице. Пољубим је у тјеме.

– “ Била сам добра, зар не?“ – шапну бестидно ми милујући мушкост.

– “ Предобра, а ја?“ – шапућем јој у косу.

-“ Дивно ми је било, превише дивно,“ – милује ми прса широким покретима.“ – хоћеш ли остати цјелу ноћ, волила би то.“

– “ Хоћу, пази да се на време пробудимо.“ – опоменем је.

– “ Без бриге, морамо надокнадити пропуштено, о како сам сретна ноћас.“ – љуби ми врат и прекри ме својим облинама.

Скоро да нисмо ни спавали. Водили смо љубав цјелу ноћ мјењајући позе, губили дах и обамрли сушили зној. Сустиже нас зора.

Пред одлазак Лада нам нали виски:

– “ Ово је за опроштај.“ – изненади ме.

– “ Тако си одлучила !?“ – зачуђен питам, а тад ми се разјасни слутња која ме цјело време држала од синоћ, те долазак по мене у Солин, те посебна одјећа, фризура и шминка и страствена љубав цјелу ноћ.

– “ Да, отуд и ова дуга пауза међу нама. Двоумила сам се, али нисам издржала да те још једном не видим. Али сад је готово, почела сам се заљубљивати у тебе, требам се на време повући. Знам да не можемо бити пар, да не можемо планирати заједничку будућност, јер сам доста старија од тебе, а сваки продужетак везе донио би нам само патњу. Идем за десетак дана у Лондон код сестара, лакше ћу све пребродити, а можда се и не вратим. Не замјераш ми ?“ – промукло шапуће.

– “ Не, знали смо да ће до овога доћи. Драга си ми, волим водити љубав с тобом, али не могу рећи и лагати ти да сам у тебе заљубљен. Поштено ?“- кажем јој.

– “ Били су ми дивни сусрети с тобом, ради ничега се не кајем нити се стидим, памти ме као такву, баш такву каква сам била у овој собици с тобом. Хоћеш ли ?“ – крупним очима зури у моје.

– “ И ти мене.Ово је наша мала слатка тајна које ћу се увјек радо сјећати.“ – пољубим је, а она узврати.

– “ Ћао, љубави моја.“ – прошапута, а двије вреле сузе јој кренуше низ образе.

– “ Не плачи, немаш ради чега. Не квари све сад на крају.“ – попијем јој сузе.

– “ Добро, нећу.“- усиљено се осмјехну на вратима.

– “ Збогом.“- изађем не осврћући се глумећи емоционалну чврстину.

Лаганим кораком, ногу пред ногу, ногама тешким као да су од олаова одлазим на тролејбуску станицу, у души ми чемер, у очима сјета:

– “ Сад сам сам, остају ми само Мирајанина писма.“ – помислим и већ ми се роје стихови, родиће се још једна пјесма.

Advertisements