А у најљепше доба љета у Праг уђоше тенкови Варшавског пакта. Бата, Љубинкин брат, писао ми је још прије мјесец дана да иду на резервне положаје и да му се продужује војни рок и да му се више не јављам док се он први не јави, па ово за мене не бијаше велико изненађење. Претпостављао сам да Совјети неће дозволити побуну у властитим редовима и да ће то стање у Чехословачкој некако бити убрзо рјешено.

Чешки туристи који су се затекли у Сплиту и околини били су збуљени, преплашени и тужни. Било ми их је страшно гледати, па сам настојао помоћи било чим, информацијом, савјетом или материјално. Оне чешке жељезничаре који су имали свој вагоне на сплитској станици обезбједили су жељезничари, а остале туристе су локалне власти смјестиле гдје су могли осигуравши им храну и спавање док се не види шта ће даље бити.

Неко је говорио да су Чеси у праву, неко да нису него Совјети, али је већина мислила да хирове политичара плаћа народ, ни крив ни дужан. Сами Чехословаци, с којима сам се добро споразумјевао познавајући одраније помало чешки језик, су кривили Совјете, али нису штедили ни Дубчека и његову фракцију и говорили ми како ми живимо у рају у односу на стање код њих.

– “ Ви свега имате, не бојите се милиције и доушника, слободно о свему се пише и говори, а код нас је све супротно. Колико су криви Руси, још гори су Чехословаци који су им слуге и улизице, од којих нас је највише страх. То је тип људи који би и родитеље продали за свој комадић власти, па била она данас Совјетска или сутра американска. Ви сте поштеђени и од једних и од других, своји сте, а то је највећа срећа.“ – прича ми Хонзо, отправник из мале станице у близини Прага.

Шта да му кажем? Своје нисам хтио ни кудити ни хвалити, а нити се мјешати у Совјетско – Чехословачке односе. Ни самом ми није било јасно, ако су тамо у Чехословачкој комунисти на власти и неки је социјализам, у СССР-у исто, зашто као носиоци исте идеје нису нашли рјешење без тенкова и сурове војне присиле, што опет плати мали човјек у којега се и једни и други заклињу.

Питам Душана о чему се тамо ради знајући да он зна и оно што не пише у штампи и не објављује на радију и телевизији, добих кратак одговор:

– “ Чехословачка хоће више самосталности и аутономности у својим одлукама, а Совјети стављају као приоритет заједничке обавезе у Блоку. То ти је дуга прича, Чеси кажу да су самостална суверена држава, а Совјети говоре да су им ту самосталност и сувереност они платили крвавим данком Црвене армије и руског народа у Другом свјетском рату, док су они мирно подносили Хитлеров јарам, те да нема говора о пуном већ ограниченом суверенитету, како то тумачи тзв. Брежњевљева доктрина. Ко је ту у праву враг би га знао, као што је случај код кршћанства гдје и католици и протестанти и православци говоре да су у праву и да су они прави сљедбеници Исуса Христа, а сваком је јасно да не може бити три истине него само једна. И овдје је нешто слично.“

Углавном “чешка криза“ поквари љето нама момцима, у оваквој атмосфери никоме није било до удварања и љубави, било је то време сажаљења и хуманости, и потајног поноса што се нама тако нешто не може десити, јер је Маршал на време рјешио те проблеме.

Натјечаји за упис на факултете су објављени, све сам их прикупио и проучио и двоумио се између Правног факултета и Више економске школе. Увјети уписа на право су били строжи и студирање је било пуно скупље него на Вишој економској школи, па сам потајно навијао за Вишу, биће ми јефтиније, а као струка нуди ми више специјализација од права и лакше запослење по завршетку студија. Сачекам да чујем шта мисли Душан, а њега кад ми треба никако да нађеш, потреви се да је баш тад одсутан и на неком путу, а о својим плановима и раду никада ми није ништа причао.

До прекосутра сам се морао пријавити и уплатити уписнину, а њега нема нити знам гдје је. Треба ми и тридесет хиљада динара, а ја толико немам док не примим плаћу, а и она неће бити још, ни у најбољем случају, за пет дана. Узмувао сам се, идем на улицу не би ли неког погодног срео за позајмицу, али као за инат не наиђох нигдје на никога, па ни на познатим мјестима окупљања друштва. Враћам се сав утучен преко Пазара кући, остаје ми још сутрашњи дан до подне, ваљда ће Душан до тада наићи, и сретнем ту отправнике Анту Мрчелу и Марка Керу.

– “ Ди се ти мали скиташ, што си се снуждио?“- умјесто поздрава јавља се Анте.

– “ Идем с Више економске, гледам се ванредно уписати.“ – кажем им безвољно.

– “ Охо, хоћеш ти то озбиљно?“ – Марко се убаци у разговор.

-“ Чврсто сам одлучио, али имам мали проблем.“- кажем им.

– “ Који проблем, шта ту има, или учи или не троши паре и вриме улудо.!“ – каже Анте.

– “ Треба ми до плаће тридесет хиљада за упис и не знам гдје да их нађем, а као за инат брат ми је негдје на путу.“- рекох гледајући устрану.

– “ О, лако зато, ко ће Анте, ја или ти ?“ – Марко погледа Анту.

– “ Ја ћу платити пиће, а ти малом дај паре.“- Анте се узозбиљи – “Ако немаш ја ћу!“

-“ Договорено, ајмо на пиће.“ – позове Марко.

Уђемо у бифе на вр Пјаце, наручимо пиће, а Марко ми да новац:

– “ Нек’ ти је са срећом мој студенте! Рећи ћеш ми како иду студије.“

– “ Враћам на плаћи, хоћу, и хвала колеге.“ – сретан сам шта се ослободи велике тјескобе.

– “ Не жури, драго ми је да сам помогао.“ – каже Марко.

– “ Добро је да имаш воље, ја сам тако некако размишља у твојим годинама, али онда ударише скраћени турнус и тако прође вриме и воља.“ – дода Анте.

– “ Ма, и ја сам мислио исто, а како кажеш уби нас тај скараћени турнус, никад слободан, па се ожених и оде све у неповрат, сад ми је жа, ма и касно.“ – Марко повлађује Анти.

– “ Старимо колега, нека млади уче, наше је прошло.“ – помири се Анте са стањем ствари.

Сутрадан рано ујутро уплатим школарину, прикупим и попуним потребна документа, а дан касније изађем на пријемни испит из математике, српскохрватског и њемачког језика. Математику и српскохрватски положим рутински, било ми је лако, а кад сам дошао на њемаки видим да сви имају рјечнике, а ја сам погрешно био схватио да се са ничим не смије служити на испиту. Срећом, није било тешко, па сам рјешио без проблема преводе и нека граматичка правила, те сам био први готов. Професорица Баришић дође до мене и тихо пита гледајући написано:

– “ Што нисте користили рјечник ?“

– “ Заборавио сам га, а за ово ми и не треба.“ – тихо одговорих,да не сметамо другим кандидатима.

Она прегледа написано и кимну главом:

– “ Одлично, Ви добро знате њемачки?“

– “ Видићемо, ово знам.“ – кажем.

– “ Ишли сте у гимназију ?“ – пита.

– “ Не, у Жељезничку техничку у Београду.“- одговорим.

-“ Фино, добро су Вас научили.“- однесе моје папире.

Душан се вратио те вечери па му покажем индекс:

-“Уписао сам се на Вишу економску, комерцијални смјер.“

-“Добро је, имаш већу ширину него на праву, а послије друге године имаш диплому, ако ти се неда више студирати. А можеш продужити на другом степену на Економском факултету у Осијеку, они сарађују на наставном плану с Вишом економском.“

– “ Добро, видићемо како ће ићи. “ – кажем.

– “Треба ли ти пара, колико кошта упис?“- пита он.

– “ Тридесет хиљада, али ту су урачунати уџбеници и скрипте и остали папири око уписа. Позајмио сам од колеге, вратићу му на плаћи, биће ми ових дана.“ – кажем му.

– “ Добро, реци ако ти треба. Био сам у Задру, имали смо неку конфернцију, иначе не би требао тражити около, дао би ја.“ – каже ми.

– “ Имаш ти издатака за Росу, не можеш ни ти све.“- велим му.

– “ Добро Мишко, сад ћемо студирати, ако ти која књига затреба, јави се, можда има код мене, а неке професоре познајем, па кад буде испит јави се.“ – говори он читајући уписане предмете и имена професора из индекса – “ Збиља, мораш ли ићи на предавања?“

– “ Ићи ћу кад сам слободан, формално се мора добити потпис, кажу да није око тога строго.“- објасним му.

А тета Анђа је била одушевљена кад је видила мој индекс:

– “ Браво, то волим, све сам своје подстанаре тјерала да уче, да се боре, ајмо попити ликер за срећу.“

И попијемо нас двоје по бићерин њеног домаћег “шерија“.

Тог уписног рока у Вишу економску уписао се и Јозо Гргић, а на Вишу школу за организацију Бранко Чича. У друштву су нас почели звати “студентима“, неко из шале, неко подсмјешљиво из зависти. Но, нису нас поколебали, ишли смо поподне на предавања, а навечер смо излазили као и остали на Пјацу, у кино или на “Бастион“ или у “Подруме“ на плес.

Advertisements