У својим писмима из Чачка, гдје је био на терену, Брацо се почео жалити на мизерну плаћу, велике трошкове, те је молио, ако могу, да му пошаљем нешто пара да врати дугове, јер је морао набавити нешто зимске гардеробе. С друге стране, из Стевиних писама из Барича, сазнавао сам да се Брацо забавља са неком доста старијом разведеном женом и да се он и Љубинка боје да ће то прећи у озбиљнију везу, а можда и у брак. Писли су они и Душану, али Душан по обичају није одговарао, правдајући се да нема времена и да је он на томе тежак, па су преко писама мени обојица инсистирали да подсјећам Душана да одговара на њихова писма, односно да их посјети кад долази у Београд на испите. Ту се нарочито љутили Стево и Љубинка, та већ су у барку толико времена, добили и Дијану, а Душан никако да их посјети нити им пише, па не знају о чему се ради.

Браци сам писао да ћу му послати нешто пара, али нека сачека да примим плаћу и да сам имао трошкове око студија, а да он мени пише о каквој се то цури ради и да ли се намјерава женити са њом или је то само необавезно забављање. Убруо сам добио одговор да од женидбе нема ништа, то је обичан флерт, да је нешто старија од њега, али то нема везе, јер ништа није озбиљно и подсјетио ме да му што прије могу пошаљем новац. Стево и Љубинка опет пишу да је то прешло у озбиљну везу, да је он са њим као брат с братом разоварао и рекао му искрено шта о свему мисли, а да Брацо до тога не држи и чини “…како он сматра да је најбоље за њега…“. Од тада Брацо избјегава Стеву и Љубинку, долази у Барич код те жене, што чују од комшилука, а њима се не јавља.

Нашао сам се на сто мука, Стево једно, а Брацо друго. Шта да ја ту радим или савјетујем? Ништа, не познајем жену, цуру, шта ли је, Стево тврди једно, а Брацо друго, а неподношљива ми је помисао да браћа не говоре и контактирају због различитог виђења ствари, па сам у том смислу писао једном и другом, апелујући на њих да сједну као браћа и рјеше те ситне проблеме. А иза свега тога у подсвјест ми је продрело сазнање да се наша породица раслојава, да се све више удаљавамо једно од другога и да је то нормалан процес, али и некако тужан.

Advertisements