Из Солина су ме премјестили за стално, најприје у Копрно, а након мог договора с отправником Владимиром Колувијом, који је путовао на посао из Книна, усвојили су нашу заједничју жалбу и мене премјестили у Брдашце, а њега у Копрно. Магична моћ моје дипломе из средње школе и одличног успјеха се истопила под притиском просјечности осталих, а молбе за плаћени допуст ради полагања испита су одбијене уз образложење да “… СТРЈ ( Саобраћајно транспортној радној јединици ) Сплит нису потребни кадрови такве спреме и профила…“. То је било у време када је било свега два три радника са вишом спремом, с високом никога, док је по Систематизацији радних мјеста било предвиђено бар стотињак радних мјеста гдје се тражила висока или виша стручна спрема разних профила.

Протеклих мјесеци извршена је једна од безбројних реорганизација ЖТП-а Загреб. Укинуте су велике Саобраћајне секције као насљеднице бивших малих ЖТП-а, а конституирана вертикална организација по систему СТРЈ до Собраћајног погона Загреб са извршним и самоуправним тјелима. Тако је сад у Сплиту шеф СТРЈ био Миливој Кершић и имао свог секретара Лазу Ожеговића и неколико административних чиновника, те обрачунску групу за обрачун особних доходака, а одлуке је доносио Раднички савјет СТРЈ. У Загребу је био директор Саобраћајног погона Петар Шоп, а тамо су биле правна, кадровска, економска, саобраћајна и транспортна служба, а одлуке је доносио Раднички савјет Саобраћајног погона. Организацијски изнад погона ( саобраћаја, вуче возова, одржаванја пруга, техничких постројенја и других дјелатности ) био је Генерални директор ЖТП-а и Раднички савјет ЖТП-а са свим могућим службама за све дјелатности у подузећу.

Моје огорченје је било огромно пошто је директор саобраћајног погона и Раднички савјет у складу с Правилником о радним односима одобравао тридесет дана плаћеног допуста свим ванредним студентима на вишим школама и факултетима уз увјет да то одобри и Раднички савјет СТРЈ. А како се види, локална средина то мени није одобравала, пошто се руководећа структура осјећала данас сутра угроженом од млађих са вишом спремом од њихове. Ради тога сам дигао преко ООСК ( Основне организације Савеза комуниста ) велику усмену и писмену галаму, а имао сам подршку свих радника из млађих генерација.

Сретнем тако, усред те “битке“, шефа Кершића и приговорим му на онако сроченом одговору на моју молбу за плаћени допуст, а он се превда:

– “ Ја сам за то да се људи школују, нарочито кад улажу свој труд и новац за то, али секретар Лазо Ожеговић тумачи Правилник као стручно лице и каже да смо онда обавезни и обезбједити радно мјесто за те људе. Питај њега, ја немам ништа против школовања, чак и тога да се ти људи распоређују у складу са стеченом спремом.“

Одем одмах код секретара Лазе Ожеговића, ванредног студента права, а бившег отправника, проћелава, живахна и комуникативна човјека средњих година, да видим о чему се ту ради. Он сада првда себе:

– “ Шта ја ту могу, такав је Правилник, ако одобримо плаћени допуст преузимамо и обавезу да по завршеним студијима нађемо одговарајуће радно мјесто, а таквих упражњених мјеста засад нема. Нећемо ваљда сада некога скинути са радног мјеста да би такве сутра тамо распоређивали, а Кершић лаже, најлакше је кривицу пребацити на мене. А ово шта сам ти рекао то је његово и стручног колегија мишљење.“

– “ Секретару, и ја сам Правилник прочитао, тамо нигдје не пише да је плаћени допуст везан с обавезним распредом по завршетку студија, а Систематизација вапи за вишом и високом стручном спремом. А ко каже да ја нећу тражити, кад буде неки натјечај, радно мјесто у Загребу или негдје другдје, ако га овдје, како Ви кажете, нема?“ – не слажем се са њиховим тумачењем.

– “ Па нека ти то, онда, Загреб и одобри, Раднички савјет погона може мјењати одлуке Радничког савјета СТРЈ.“- противи се он.

– “ Све у свему, ја имам право, Правилник тако каже, а ви се играте пинг понга између Радничких савјета СТРЈ и Погона. Јасно ми је све. Фране Сунара може добити, Марија Мише може добити, али Миле Мажибрада не може. Ко има боље везе њему се одобри, а ко не, ништа!“ – љутито ћу ја.

– “ Они нису у извршној служби као ти, а ми немамо довољно прометника, па још да их стимулишемо да оду из извршне службе. То није паметно. Уосталом, ја сам био истог мишљења и за њих као и за тебе, али Раднички савјет је њима удовољио, а теби није.“ – брани се он.

– “ А и како би кад је добио тако образложење од стручних служби СТРЈ, односно од вас, секретара и шефа, а шта им нисте показали стварно стање и упоредили са систематизираном стручном спремом радних мјеста, па одлив и прилив радника по узроцима, онда би на Радничком савјету другачије одлуке доносили. Ви се уствари бојите за своја радна мјеста, то ваше “коло“ пролонгира ствари, али вал школованих кадрова нећете моћи зауставити. О томе се ради мој секретару!“ – кажем му и љутито залупим вратима.

У паузи између возова у Брдашцу срочим предлог за измјену одређених чланова Правилника и образложим о чему се ради те га потпише нас неколико и упутим га Радничком савјету Погона и кадровским пословима ЖТП-а. Ускоро добијем одговор да се подржава наша инцијатива и да је приједлог стављен у редовну процедуру.

Требало је чекати, то ће прилично дуго трајати.

Долазила је Нова година 1969. Сви су планирали дочек осим мене јер сам те ноћи по распореду дежурао и није ме за дочек била брига. За празнике ће ионако бити мање посла, па ћу моћи више учити и на послу и код куће у подстанарској собици. Послао сам честитеке тамо и амо, отаљао обавезу, а својој Мирјани изабрао сам једну посебну и срочио јој дивне стихове. Нека се весели, ја ћу радити.

Advertisements