Тамо у Баричу, код Стеве и Браце, умјесто да се стање смирује како сам им писао оно се кретало у супротнм смјеру, све више се заоштравало и запетљавало.

Очито је било да Брацо не чује никога и не види ништа, да спроводи оно што је наумио, а ако му што било ко каже, он то прима као злу намјеру и нешто што њему не доноси добро. Са Стевом и Љубинком је прекинуо све контакте, а нама је у једном дјелу писма писоа да не намјерава да се жени, а у другом дјелу како се ради о доброј дјевојци која живи са мамом у Баричу, којој је сестра учитељица, удата и живи у Београду, а брат ожењен и живи самостално. Родитељима на Влаку је писао изоколо, тобоже шта они мисле ако би се женио, а када је добио одговор да не жури, тек је изашао из Војске, и да му они о дјевојци која се зове Ружа ништа не могу рећи, јер је не познају, и нека води рачуна с ким се жени и оснива породицу, то ће бити његов живот.

Ја сам послао двадесет хиљада динара и писао да добро о свему промисли прије него донесе одлуку, а какву ће доњети да овиси о њему и нека не очекује од мене ни за ни против, пошто стварно немам никаквих сазнања о дјевојци осим онога што ми је он написао и што је написао Стево. А немам разлога да Стеви не вјерујем и да он исто нема разлога да Стеви не вјерује, та брат му је и не жели му никакво зло.

Колико сам могао склопити неки мозаик од сазнања из писама, Ружа је била разведена, тобоже јој је муж пио и малтретирао је, десетак година страија од Браце, живи у Баричу с мајком удовицом, даљња је Љубинкина рођакиња и презива се Јевђеновић, није запослена, а мајка јој прима малу пензију и има некакву кућицу и нешто земљишта. С друге стране, Брацо је прије, нешто мање од годину дана изашао из Војске, го је ка пиштољ, а ради на терену и плаћа му је мизерна, ради чега је малодушан и неодлучан да нешто радикално подузме и промјени своје стање, па му се ова прилика чини згодном да побољша своје стање и рјеши се материјалних неприлика. За Ружу нисам знао како физички изгледа ни каква је душевно, али Брацу сам итекако добро знао. По свом физичком изгледу био је од свих нас браће далеко најљепши, вјетропираст и “звицер“ по нарави, па је био у положају да се од дјевојака брани, оне су се на њега љепиле као мушице на ноћно свјетло, а не да се труди да их осваја. Дубоко у карактер, као и свима нама, усађена му је била доброта и поштење, а отуда и наивност да му свако жели добро као и он њему, па сам мислио да се Брацо једноставно зателеба у искусну младу жену која је знала да му угоди, не сумњајући ни мало да је та жена у њега заљубљена и да нема ту никакве друге рачунице.

Одговорио ми је да је примио новац и пуно се захваљивао, а о женидби је писао да од тога нема ништа, да се бука дигла низашта и да ће ускоро прећи у Београд на градилиште. Одмах ми је било јасно да ће се оженити и да су му новци били за то потребни, бар да се обуче како треба, да му се сутра не приговори како ни гаће на себи није имао.

Такво његово понашање је потврдило моје раније запажање које сам примјетио и код Душана и код Стеве, па сад и код Браце. Они су се срамили бројности браће и сестара, свога сиротињског порјекла и сиромаштва породице и краја из когјег потичу. Ни мени није било баш угодно кад би ме нека дјевојка о томе питала и кад би чуо њену реакцију:

– “О мој Боже, зар вас има толико!? У данашње време мало је таквих обитељи!“ – или би показала такву фацу или гесту без рјечи које су несумњиво значиле да је мој рејтинг опао код ње у значајној мјери. Но, никада нисам бјежао од реалноси колико ми год штетила, него сам то настојао приказати с веселије стране или филозофски издигао плодност буковачког камењара над плодношћу чернозјома у Војводини, бар кад је наталитет у питању. Био је то прилочно узалудан посао, као и доказивање да је Муса Кесеџија већи јунак од Краљевића Марка, пошто је њега мајка купином повијала и на својој страни није имао помоћ виле Равијоле, док је Марко повијан у свилу и кадифу и поред свега има и помоћ вила, све у духу научног материјализма. Таква еквилибристика у свјету који памти и цјени само побједе и резултат, ма како се постигао, мало је имала шансе да успије, али јој се није имало што посебно приговорити и оспорити јој логичност.

С временом сам се извјежбао у томе да ми је то била велика предност, док је код Душана, Стеве и Браце то била и остала мана, а доказ томе је да су Мирајанина писма постала све љепша, искренија и страственија него раније и у којима је она маштала како ћемо имати пуно дјеце, све једно другом до ува, и почела ми слати разгледнице са сликама малих буцмастих и прекрасних беба. А ко се неби веселио том “послу“, послије ће се мислити о посљедицама.

Advertisements