На предавања сам ишао кад год сам био слободан знајући да је предавање пола учења, а и да упознам редовне и ванредне студенте. Било их је доста, момака разне животне доби, тако и дјевојака. Били су углавном истог социјалног порјекла који су морали силом прилика радити, а осјећали су као и ја да знају и могу више. Њима није требала присила родитеља да уче, већ је то била њихова жеља и воља. Радили су свакојаке, већином слабо плаћене пслове, по разним фирмама, а школовањем су хтјели постићи да раде оно што воле и желе.

Јозо Гргић је скоро стално био са мном, пратећи ме као пасић, јер сам ја лакше успостављао контакте с колегама од њега, а кад би некога, тако преко мене, упознао добио би слободу и даље му досађивао као и мени.

Одлучио сам да на први испитни рок у фебруару изађем из предмета Математика за економисте, да видим како то изгледа и да стекнем слободу за остале испите. Добро предзнање из математике ми је користило тако да сам писмени и усмени положио врло добрим већ шестог фебруара и увјерио са да то није тако страшно како су причали редовни студенти. Пошто ми уписа оцјену у индекс проф. Мр. Вјера Кокић упита ме коју сам средњу школу завршио и кад доби одговор рече уз смјешак:

– “ Види се по рукопису, само из техничких школа пишу такве бројке.“

Положио је и Јозо Гргић, додуше с нижом оцјеном, па смо се договорили да у априлском року изађемо на испит из Основа привредног права и Политичке економије, а ја сам добио одобрење од проф. Мр. Вељка Баровића да пишем семинарски рад из Политичке економије с темом “Друштвена диоба рада “. Тада су се са нама почели дружити Мирко Вишић, службеник из хотела “Марјан“ и Иван Перковић, Имоћанин, који је радио у “Далми“. Послије испита отишли смо у сусједни “Бобисов“ кафић и попили пиће за сретан почетак и пробијање леда на испитима, остало их је до краја прве године још десет.

Учећи Привредно право и слушајући предавања професора Шегвић Јерка увјерио сам се да нисам погрешио што нисам почео студирати право, чинило ми се некако укалупљено, формализирано и нормирано да је мојој ширини интересовања тако нешто било ограничавајуће, а велики дио тога градива сам познавао из средње школе, нарочито поглавља која су се односила на саобраћај и транспорт, што сам и у пракси примјењивао такорећи свакодневно. Зато сам више пажње посветио Политичкој економији, ем је била обимнија, ем је тражила и ширину познавања других друштвених наука. Оно што би било укратко изњето у уџбенику ја сам допуњавао из “Капитала“ који је Душан имао у својој библиотеци, или кроз разговоре са њим о тој теми. Тако ми је у руке доспио и уџбеник Политичке економије за гимназије, који је са групом аутора написала Др.Савка Дапчевић-Кучар, тада високи функционер у ЦК СКХ, те сам се том литературом користио и за писање семинарског рада, а и једна и друга књига су разумљивије писане од уџбеника проф.Тиронија, који је форсирао мој предавач и испитни професор Вељко Баровић.

Advertisements