Као сам и предвиђао Брацо се оженио с Ружом Јевђеновић, па је након свадбе све нас у фамилији обавјестио писмом. Нико му од породице није био на свадби, јер нити је он кога обавјестио када ће свадба бити, нити позвао на њу, а сада се правдао како је то било обављено све тихо и скромно у ужем кругу, само с кумовима. Стево и Љубинка, иако су живили у комшилуку, су исто накнадно сазнали, а они су ионако били у гужви ради пресељавања у свој стан у Колонију бр. 20., такођер у Баричу.

Мада ме то није пуно изненадило некако ми је било жао, не што се Брацо оженио, него што се фамилија на коју сам навикао фрагментира и као Галаксија шири на све стране од “ Великог праска“, тако да више никада се не састане у оном облику каква је била. То су она стања у људској души када разум говори да је то сасвим нормално, али душа треба да се навикава и потребно јој је више времена да се с тим новим стањем помири. Знао сам да у фамилију улази “ страно тјело “, на које се сви ми морамо навићи, као и оно на нас, да ће се уњети неке нове нарави и обичаји, који до тада нису били ту присутни. Посебно ми је било жао маје Руже која је сигурно шутећи патила што се све то морало тако десити, пошто је Брацо био њен миљеник и што јој је увјек заиграло срце кад би га видјела онако врцкаста с вјечитим смјешком на лицу и у очима и који јој је, како је она мислила, био Божја надокнада за покојног брата Мирка, чија је Брацо био слика и прилика. А нарочито је патила што се тамо заметнула свађа између њена два сина док су се оженили, што је она избјегавала и с комшилуком и упорно нас учила личним примјером да то ничему не води:

– “ Крв није вода, свој своме може свашта рећи, али се преко тога мора прећи и вратити добрим и уздржаношћу, па ће онај који почме доћи себи и видити сам да је погрешио. А свој своме не жели зло, ко ће вам бити први при руци у радости, а нарочито у невољи, ако твој неће, запамтите да крв није вода.“ – савјетовала би нас кад би се ми дјеца око нешта порјечкала.

Знам да је и ћаћи било криво, али је он, бар наоко, то подносио:

– “ Шта ћу му ја кад није слуша! Удариће главом у зид па ће доћи памети, а да ме је слуша муга је проћи и без тога.“

 

Advertisements