Дошао је април, требало је полагати испите у другом прољетном испитном року. Основе права сам полагао 16. априла, у групи с колегицом Весном “ Хваранком“, која је радила у “Далми“ и Томом Царевим, редовним студентом.

У осам сати ушло је нас троје у професоров кабинет и предали индексе па извукли цедуљице с питањима. Моја су била као наручена и био сам одмах сигуран да ћу положити с високом оцјеном. Док смо нас троје гледали питања и у глави конципирали одговоре уђе у кабинет тајник Стазић и поче разговор с професором Шегвићем око неких проблема у вези Статута школе, што искористи Весна и узе ми из руке цедуљицу с питањима да их погледа, а успјела је једва вратити, пошто је разговор тајника и професора био готов. Погледам цедуљицу и видим да то нису она моја питања већ Веснина, али сад није било узмака, већ је требало одговарати на ова као први из групе. Прво и друго питање сам добро знао, односила су се на мјеницу и товарни жељезнички лист, али треће питање ми је било скоро непознато, пошто се радило о материји које није било у уџбенику већ је то професор износио на предавањима, а студенти водили биљешке. Ишао сам на логику, али је она мало користила, као што то бива у праву, па се једва уз потпитања извукох. Добијем на крају двицу, на рачун добрих одговора на прва два питања и рјешим се мука. Весна се једва извукла с двицом, а Томо је пао.

– “ Извини што је тако испало, хтјела сам само погледати.“ – Весна ће скрушено, спремна на моју галаму и прекор.

– “ Реци ми, би ли боље знала она питања која си извукла?“ – питам је и гледам како јој се црвенило шири по лицу.

– “ Би, добила би најмање врлодобар. Не знам шта ме спопало па направих глупост. А ти, како би прошао са својим питањима?“ – пита ме онако црвена и узрујана.

– “ Положио би с високом оцјеном, знао сам одлично сва три питања.“ – кажем јој.

– “ Јој мене глупаче, опрости ми молим те, зезнула сам и тебе и себе.“ – молећиво ће она.

– “ Нема сад везе, положили смо, врло важно за оцјену, бар се не морамо бавити додатним учењем.“- кажем јој да је утјешим.

– “ Боље би било да је виша оцјена.“ – тужно ће она.

– “ У дипломи ти неће писати успјех, бићеш третирана једнако било да си прошла одличним или се једва провукла.“ – тјешим је.

– “ Ту си у праву, средњу економску сам завршила одличним па сам једва добила поса, док су моје колегице једва прошле, па раде на бољим и више плаћеним мјестима. Преко везе се запослиле, а то је важније од успјеха у школи и сво знање.“- разведри се она.

– “ Знам из искуства, зато ми је важно да положим, а која ће оцјена бити није ме брига.“- рекох јој.

– “ Идемо на пиће, да се искупим, хоћеш?“- још није увјерена да сам јој опростио.

– “ Идемо, не треба се жалити на судбину !“ – насмијем се.

У “ Бобису“ поред Више економске школе пијемо пиће и сад се смијемо:

– “ За сваки случај сједи даље од мене ако опет будемо скупа на испиту.“ – поручујем јој.

– “ Свакако, штетим себи и другима.“ – сложи се она сва весела.

Послије десетак дана изашао сам на испит из Политичке економије. Професор мр. Вељко Баровић напише врло добар у индекс. Био је задовољан и рече да дођем за десетак дана да упише оцјену за семинарски рад. И њега је оцјенио врло добрим, па сам тако у року давао испите.

Испит из Транспорта и шпедиције пријавио сам за јунски рок и положио га код професора Ферде Деморија са довољним и био сам задовољан. Прво, што професор није имао свој уџбеник или скрипту, а препоручио је лепезу аутора коју би годинама требало читати. Морао сам се ослонити на биљешке с предавања, а ни то није било Бог зна шта, пошто је исту ствар тумачио сваки пут другачије, па се никад није знало који ће одговор бити исправан.

У то време проблеме ми је правила дермоидна циста, па сам наручен за операцију крајем аугуста, а до тада се љечила амбулантно, и то ме све чинило нервозним јер губим и ову љетну сезону.

 

Advertisements