Једног поподнева крајем јуна дође Душан сав усплахирен у нашу подстанарску собу код тете Анђе:

– “ Добио сам стан, сутра се селимо!“

– “ Ма јели могуће, гдје се налази?“- питам га и ја радостан.

– “ На Обали Јна бр. 3/V, гарсоњера. Има собу и кухињу, купатило, мали ходник и зидни ормар и велику лођу.“ – сретам је он јер су га дуго око тога стана завлачили и отезали издати рјешење, иако су му рјешавање стамбеног питања обећали одмах по наступању на функцију у Котарском комитету омладине.

– “ Тета Анђа зна?“ – питам га.

– “Рећи ћу јој, а ти се спакуј, носићемо ствари сутра негдје око девет сати.“ – каже ми.

– “ Лако ћу ја то, нема тога пуно.“- смијем се.

Сутрадан је, зачудо, био тачан. Све моје ствари су стале у мој зелени куфер, а он је имао доста књига, па сам преузео обавезу да ћу их током дана прењети.

Гарсоњера је била на петом кату у новој градњи, а у приземљу је био велики салон намјештаја “ Словенијалеса“ док су станари били привилегована класа. До нас је становао поморски капетан Матковић, директор Лучке капетаније, а с друге стране сусјед нам је био Љубомир Кокеза, бивши играч “Хајдука“. Гарсоњера је мала кухињу из које се излазило на лођу, соба од петнаестак-двадесетак квадрата имала је велика двокрилна француска врата с ролетнама исто према лођи, купатило је било велико, а на ходнику је био велики зидни ормар. Са станом Душан је добио и телефон, што је у то време била велика привилегја, на прикључак се чекало годинама.

Од намјештаја ту је био кабинетски округли стол са четри полуфотеље и овећи комотни једнолежајни кревет.

– “ Ето, то је то, како ти се свиђа?“- пита ме Душан.

– “ Шта питаш, одличан је, поглед је фантастичан!“ – гледам на Луку, Каталинића брег, Сустипан, “Лабуда“, а у даљини се добро виде Брач и Шолта.

– “ Купићу фрижидер, шпорет и веш машину, а засад ћемо скупа спавати на овом кревету, ја сам ионако стално одсутан.“ – каже он.

– “ Добро је, ја ћу купити жицу и маст за паркет и остало шта треба, па ћу све добро очистити, научио сам то у дому.“ – понудим се.

Тада смо отишли по остатак Душанових ствари и књига код тете Анђе и средили рачуне.

– “ Немојте на ме заборавити, за Душана знам, али на тебе се ослањам Миле.“- каже она.

– “ Навратићу, можда дође и што поште.“- обећам јој.

А Душан је одржао обећање, фрижидер, шпорет и веш машина су доњети сњедећег дана, а поподне је донио и РИЗ-ов “Гранд“ телевизор. Ја сам генерално очистио стан, купио нешто посуђа и почео је нешто опуштнији живот. Колико год је тета Анђа била добра, ипак је била газдарица.

Због те силне јурњаве нисам писо Мирјани, а она није реагирала као обично. Кад сам схватио да је прошло скоро два мјесеца од задњег писма запитао сам се има ли смисла да се и даље дописујемо. Она је сад завршила трговачку школу, почеће радити тамо у Лудбрегу, а из њених писама дискретно ми је давано до знања да би она радо ишла у брачну луку, а за тако нешто ја још нисам био спреман. Плаћа је била никаква, стамбено питање никаво са изгледима да да се неће још дуго, дуго рјешити, војску нисам одслужио, а сада сам се приоритетно ухватио студирања и желио сам то тјерати до краја. Сви ти разлози су били довољни да превагне мишљење да прекинем дописивање и тако препустим дјевојци да доноси животне одлуке без гриже савјести, када је однос са мном у питању. Боље да ја испанем крив него она.

И тако су писма престала путовати.

Мирјана “Загорка“ је отишла у сјећања, љепа сјећања у сликама младости.

 

Advertisements