Тог љета сам радио у укрсници Брдашце. У тој осами међу брдима само ја и скретничар Шпиро Галић, Србин из оближњег Радошића, с женом Драгицом, Хрватицом из Промрског Долца, који су живили ту у приземљу зграде са три мала сина, док је други стан на спрату био празан. Воду смо имали из бетонске цистерне, коју су пунили радним влаком из жељезничке вагон цистерне, а струје није било. За освјетљење се користио петролеј, а за гријање угаљ. Укрсница је била изграђена у по стране кршевита брда, па је издалека личила на ластавичје гњездо испод кућног перваза. Нагиб пруге је био тридесет промила, па су влакови узбрдо ишли скоро кораком, а низ пад су јурили као суманути без обзира што су се бандажи и папуче жарили од кочења. Од путника је ту рјетко ко улазио или излазио, ако се не рачунају смјене отправника и сретничара. Најближе куће су биле у неколико километара удаљеном Приморском Долцу са сјеверне и Преслу и Горњем Долцу с јужне стране. Кроз малу и уску дубоку суводолину вијугала је макдамска цестица уз коју се насред те долинице налазила црквица Св. Анте окружена са неколико витких чемпреса.

Скретничар Шпиро, једном приликом, упита ме колико трошим на суву храну што доносим за цјели дан, па кад му ја израчунах, предложи:

– “ За то се може купити два кила меса, па Вам ја предлажем да купите једно кило и дате мојој Драгици да скува манистру, а салате знате да стално имамо из вртла у Долцу, па ће Вам бити боље да једете кувано, него тај отров из конзерви.“

– “ Није ми проблем тако, него ми је неугодно, Драгица има посла око дјеце и куће.“- кажем му.

– “ Уби је поса око тога, па ионако мора кувати, шта јој је то, та наши смо.“ – фамилијарно ће он.

– “ Зар ти немаш земље у Радошићу, и то требате радити?“ – упитам га.

– “ Оно шта имам обрадим за два дана, то су неки дочићи, посадим кумпир и капулу, блитве и купуса, па ако буде кише нешто и роди, а ако је суша није ни велика штета.“ – насмија се он.

– “ А ту у Долцу, видим те да идеш тамо нешто радити “ – и даље се распитујем.

– “ То је женино, има стотињак пања лозе и мала башча, срића што има воде, па увиек имамо зеље.“ – објасни Шпиро.

– “ Значи, ти си долачки зет, како су те примили као православца?“ – боцкам га.

– “ Добро, и њени и сељани. Нађе се која пијана будала па нешто излане, али га други изруже, не дају да се ја мишам. Ма брига сиротиње за те ствари, доста јој је своје свакодневне муке. Те глупости ти се дешавају обично на дернецима, кад дођу ови полувуци, ни сељани ни грађани, имају нешто школе па умишљају да су скупили сво знање свита у своју луду тинтарину, а кад се то помиша с вином посли фратрове проповиди, онда им нико није раван и сваком соле памет. А довољно би било да баце поглед на своју плочаницу с баџом, камином и пенџерком, па да затворе лабрњу.“ – објашњава ми Шпиро.

– “ Идеш ли ти у цркву ?“ – питам га.

– “ Ма какви, ја сам у Партији, а и да нисам не би, а и немам ди. Она православна црква у Сплиту је недовршена, у Каштелима има стари поп, у Броћанцу нема свећеника. Био сам једне прилике као дите у Манастиру Драговић, горе у Врлици, био је неки сајам, а послије нисам нигди иша.“ – објашњава Шпиро, мјешајући икавицу и јекавицу као и остали православни Срби из тога краја.

– “ Тако се ти усели овдје у ову пустињу?“- рекох му.

– “ Овди ти је свагди пустиња, по засеоцима само старчад, људи путују на поса, а кад им тако досади оду у подстанаре или нешто склепају под плочу ближе граду, ради дице и школе, па је тако сваке годуне све пустије. Тако је тамо и код мене у Радошићу, земљом се не могу бавити јер се од ње не море живити, од стоке још мање, а да пјешачим овамо сваки дан петнаестак килметара кроз крш без правог пута, не може се. И тако се усели, шта би ?“ – образлаже он своју одлуку.

Тако би ми распредали, кад би била мала пауза између возова, а иначе би ја учио док је Шпиро чистио лампе за сигнале и предсигнале или скретнице.

Тада се усталио турнус отправника, мене и Јозе Гргића, што смо долазили из Сплита, и Мирка Рашковића и Ђорђа Вујасиновића, који су долазили из Книна. Јозо је носио књижурине као и ја и учио за испите, па ме једном приликом замоли да дођем ранијим возом на смјену него што је то било предвиђено, јер је сутра имао испит на Вишој економској. Кренем локалом из Сплита и стигнем у Брадашце већ око петнаест и тридесет сати, а Јозо је требао сачекати још пола сата да отпутује локалом, који је долазио из Книна.

За време кризе у Чрхословачкој, оне око “Прашког прољећа“, нама отправницима су подјелили пиштоље ЦЗ – М 65 са два оквира метака, који смо држали у отправничком столу за случај потребе, па смо га један другом предавали на примопредаји службе уз обавезну контролу исправности пиштоља и броја метака. Јозо ми рече шта има специфично у саобраћају, а на крају извади пиштољ из ладице и рече:

– “ Ја ово чудо нисам дира, све је ту.“ – и упери пиштољ у мене с прстом на окидачу.

Стајао сам између блок уређаја и прозора и махинално љевом руком отклоним цјев пиштоља устрану:

– “ Не играј се с тим, опаснији је празан него пун!“- повиках.

– “ Празан …“ – рече Јозо и повуче окидач, а мјесто “клик“ зачу се пуцањ и метак прошиша преко мог рамена у зид од дебелог малтера и рикошетира у контра зид, а од њега позади у гвоздену плочу блок уређаја. Јозо пробљеди па позелени, а у прометни уред с веранде улети скретничар Иван Франић:

– “ ‘Ем ти исукрста, шта је то !?“- повика уплашено.

Узмем пиштољ од укоченог и зеленог Јозе, избацим шаржер и метак из цјеви, па га враћајући у шаржер кажем доста смирено:

– “ Ово ми је други рођендан, а и ти би га Јозо треба славити, ко зна гдје је метак могао рикошетирати!“

– “ Спасио вас је блок, видите ди се метак одбио!“ – показа Иван на гвожђу блока сјајни отисак удара метка.

– “Да нисам одгурну цев кроз срце би ми проша!“ – показујем мјесто на зиду гдје је отпао дебели малтер.

Јозо се поврати:

– “ Опрости, мислио сам да је празан, ја га од јутрос нити сам гледа нити дира.“

– “ Срића твоја да овако заврши, човик погину ни крив ни дужан, а ти оде на робију, о сависти да ти не говорим! Иди у цркву и захвали Богу што је овако прошло!“ – прекрижи се Иван.

– “ Шта ћу сад, испаљен је метак, то треба уписати, а и ради тога ми затвор не гине?“ – снужди се Јозо.

– “ Срића, нема никога осим нас тројице, то сигурно не би избига да има још људи или да је влак у станици. Све зависи од Миле.“ – рече Иван.

– “ Не говорите ником ништа, ништа нећемо писати, али под хитно набави један метак и нико неће ништа знати. Важно је да смо живи, шта је било било је.“ – одлучно рекох.

– “ Ја ћу ћутати, кад каже Миле!“ – Иван ће.

– “Добро, ја ћу набаити метак. Хвала вам обојици, а ти Миле, молим те још једном, опрости ми, видио си да није било озбиљно, ја се будала игра каубоја. О, Боже!“ – јада се Јозо и у узбућености поче правилно изговарати глас с.

Дође локални воз и Јозо сав смушен оде, преконтролирам број метака, раставим полуаутоматски пиштољ и очистим га, а тада склопљеног, чистог и празног закључам у ладицу.

– “ О Боже, будале, за длаку избјегошмо несрећу! Хвала ти Боже и Дивице! Јебем га онако спетљаног.“ – срди се Иван.

– “ Пусти Иване, шта се ту сад може!?“- умирујем га, а наиђоше и тететњаци па нисмо имали кад више причати о томе.

Ноћ прође у раду и учењу, јутарњи брзи влакови су били редовити и пуни путника. Ишао раднички народ из унутрашњости на љетовање. Загребачки брзи ЗМ је морао стати у укрсници по реду вожње ради укрштавања с путничким возом из Сплита. Кад је стао на првом колосјеку пустим путнички воз на други колосјек и изађем на терасу испред прометног уреда да гледам улазак и кажем скретничару Шпири Галићу, који је малочас примио смјену, да окрене излаз на блоку за ЗМ. Испред мене стоје спаваћа кола, а у купеу гола голцата жена можда од тридесетак година, згодна и љепа као да је вајао неки антички кипар. Дуга плава коса рашчупана од спавања, груди једре и чврсте, мали тврди трбушчић, а на дну њега црни бујни чуперак. Гледам у њу, а она се смије и мази чуперак, док је прихватам шалу и бришем очи као да хоћу да је боље видим, те се она још љепше насмија и с обе руке поче се играти бујним сисама.

– “ Шаљи отправниче, шта чекате ?“ – виче Шпиро из прометног уреда, па на мој знак руком изађе на терасу:

– “ Ооо, види је, мајко моја шта се упалила ?“ – исклобучи очи.

Машиновођа видјевши излазни сигнал на “Слободно“ свирну и маше руком према мени мутирајући питање:

– “ Шта чекамо?“

Пошаљем пољубац госпођи и знак да је добра, права за пет и дам знак лопарићем “Полазак“. Она узврати пољубац с длана и махну “ ћао“ док је воз клизио према Сплиту.

– “ Јадни ли смо ми овдје у овој пустари, свак нас зајебава.“- јетко ће Шпиро.

– “ Немој Шпиро тако, бар нам је љепо почео дан, шта би ти још?“ – смијем се док отпремам локалца за Приморски Долац.

– “ Идем ја пробудити Драгицу.“ – слети “ упаљени“ Шпиро низ степенике према своме стану.

Насмијем се у себи и вратим у прометни уред, јавим одјаве и одласке и почмем писати примопредају.

Ето ти утом Шпире умирена и озарена лица:

– “ Имате Ви право прометниче, дан је липо почео! И мени и Драгици!“

 

 

Advertisements