Смјенио ме је Мирко Рашковић, сувоњав четрдесетогодишњак, којег су по казни послали овдје из Книна гдје је стално службовао. Нешто се закачио са помоћником шефа, па извука дебљи крај. Док се он пењао уз степенице ја сам силазио:

– “ Колега, све је у реду, ништа посебно.“ – “Добро, ајде ти.“ – руке нам се овлаш додирнуше на поздрав и за долазак и за одлазак.

Уђем у дрвењак и сједнем у први слободни отворени одјељак. Тек тад примјетим да у ћошку сједи црнка мојих година, кратке, скоро мушке фризуре, осунчане тамне пути и веселих као угаљ црних очију. Мини сукњица је откривала љепо обликоване ноге, а сисе су јој оштро испупчиле бјелу мајцу уз тјело.

– “ Опростите, нисам Вас видио нити питао да ли је слободно.“ – кажем јој.

– “ Слободно је, ништа зато.“ – насмија се она благо нашминканим пуним уснама и откри блиставо бјеле зубе.

– “Ја сам Миле, видила си гдје радим.“ – пружим јој руку престајући персирати.

– “ Знам ко си, ја сам Мирјана.“ – пружи и она руку да извршимо формалности.

– “ Охо, од кога!?“ – изненађен сам.

– “ Од твога колеге Јове Кричковића, једном је путовао са мном, па ми је за све младе отправнике рекао како се зову.“ – објасни она слатко се смијући.

– “ И све си их запамтила ?“ – смијем се и ја, могу замислити како је то Јово, познато спадало, сваког представио.

– “ Не, само оне који ми се свиђају.“ – смије се слободно и изазовно, чини ми се да ме храбри.

– “И ја сам међу тим сретницима ?“ – питам је.

– “ Аха.“ – кимну она главом стално се враголасто смијући очима.

– “ Јеси ли вечерас слободна? – одмах питам.

– “ Јесам, слободна сам.“- рече она као да је то питање једва чекала.

– “ Гдје желиш у осам да се нађемо?“ – идем даље.

-“ Код Казалишта. С оне стране према “Хадуку“.- пристаје она.

– “ Договорено! Сад ће моје колеге из ноћне смјене почети улазити, нећемо им ништа рећи.“ – предложим јој.

– “ Нећемо, наша тајна.“ – сложи се она.

Воз је улазио у станицу Лабин Далматински и ту уђе Шиме Нимац, па гдје ће он него код мене:

– “ Колега, јели слободно?“ – прави се фин.

– “ Јесте Шиме.“ – кажем му, а мислим:

– “ Касно си стига, јабука је већ убрана.“

-“ Имаш липо друштво, хоћеш ли ме упознати?“ – пренемаже се он.

-“ Упознај се сам, госпођицу ја не познајем.“ – кажем му дижући поглед с књиге.

-“ Ја сам Шиме.“ – представља се он Мирјани.

– “ Драго ми је.“ – каже она не говорећи своје име.

Долазе Садине, улази Бранко Чича и кад нас угледа, стисну се у раменима, нагну напред и укочи смјешак на уснама, па уђе у одјељак:

– “ Види, види!?“ – клања се Мирјани и шири осмјех од ува до ува – “ Јели слободно код Вас?“

Нас као да нема. Шиме ме погледа зачуђено, па ће Бранку:

– “ Желимо изигравати Казанову с личким педигреом!? Пази ти то! Ма видиш ли ти то Миле?“ – окрену се према мени.

– “ А мој Шиме, свак има свој стил! Можда му упали некад и негдје код неке цуре.“ – насмијем се испод ока гледајући како се Мирјана намршти на Бранково удварање.

Док су се Шиме и Бранко надмудривали настојећи духовитошћу импресионирати Мирјану ја сам мирно сједио одговарајући понекад “аха“ и то само кад би ме нешто директно питали.

Сви изађемо у Сплиту из воза и у групи с перона изађемо на Обалу братства – јединства. Мирјана ме узе под руку и ми пођошмо не обазирући се на Шиму и Бранка, који се зачуђено заледише на мјесту:

– “ Река сам ти ја да је боље радити у Брдашцу него у Садинама.“ – чујем Шимин глас.

– “ А ја теби да је боље радити у Брадашцу него у Лабину.“ – јави се Бранко.

Отпратио сам је до Казалишта, она је ту недалеко становала са сестром Душанком. Сестра јој је радила као кондуктерка у “ Промета“, а она је дошла из Житнића да би уписала четврту годину економске школе, јер је у дрнишкој имала неке пролеме, па није хтјела тамо више ићи. Нисам је питао за детље, сазнаћу касније о чему се ради.

Растали смо се са поновљеним договором да се вечерас овдје нађемо у осам сати.

Advertisements