У стану сам се истуширао и легао да одспавам до подне, а тада сам попио каву и наставио учити за испите у септембру. Пријавио сам четри испита и било је доста тога за прочитати. То су били испити из Статистике, код проф. др. А. Јелавића с Правног факултета који је замјенио недавно умтрлог проф.др.Јураја Голубића,а затим из Основа технологије код проф. др. Маје Мангер, из Предвојничке код неког пензионисаног официра ЈНА, те Основа економске политике код проф. мр. Слободана Комазеца. Учио сам до шест сати, а тада се спремио за вечеру и излазак са Мирајаном.

Друштву на Пјаци се нисам јављао да не би морао правдати рани одлазак и исповједати се камо и ради чега одлазим, већ сам у договорено време био код Казалишта. И Мирјана је била тачна, па смо кроз Варош кренули у шетњу према Звончацу. Сјели смо у љетну башту, у ћошак испод тамариса, гдје је било мање свјетла и пили сок слушајући музику са сусједног плесњака.

Мирјана је била дискретно нашминкана, у бјелој припијеној мајци и свјетлокафеним “топлим хлачицама“.

– “ Лагала сам те,“ – рече – “ кад сам говорила о школи. Пала сам, уствари, трећу годину и не да ми се понављати у Дрнишу. Дошла сам код сестре да се покушам запослити и ићи у вечерњу економску. Како сам једну годину пала у основној не да ми се сједити у разреду с двије године млађим од себе.“

– “ Не иде ти школа?“- питам је.

– “Осредње. Кад ми је умро отац пала сам у основној, два брата су ми отишла у Војску, добили стипендије за подофицирску школу, а сестра Душанка се некако запослила овдје у “Промету“. Сад ћу и ја нешто покушати.“ – објашњава она своје планове.

– “ Покушај, биће тешко, али мораш бити упорна. А откуд мене познајеш, рекла си да ти је Јово Кричковић рекао ко сам?“ – питам је.

– “ Да, једном смо путовали скупа, ја у Житнић, а он у Дрниш, нас двоје смо скупа ишли у Економску у Дрнишу прве двије године, па он оде у Жељезничку за прометника. Он ми исприча одакле си и ко си, пуно те нахвалио.“ – насмија се она.

– “Могу замислити, Јово је живи хумор!“ – насмијем се и ја.

– “ Јесте, он се воли шалити, али ја знам њега добро. Кад је причао о теби није се шалио. Цјени те!“ – озбиљно ће она.

Мале зелене мушице почеле су падати са тамариса па одемо да шетамо уз море. Већина парова се враћала док смо ишли према Каштелету. Нађемо згодно мјесто на стјенама уз море и сједнемо. Начас смо зашутили и слушали како море, мирно као маслиново уље, лагано гргољи и шапуће пљускајући љено по подножју сика.

Загрлим је и привучем себи. Она ме погледа тамним дубоким зјеницама и пружи усне према мојима. Мека шкољка се лагано раствори и мој језик се игра са њеним. Сада се опусти и загрли ме сишући ми страсно језик, а онда нагло прекину:

– “ Не познајем те довољно.“- тихо рече.

– “ Упознаћемо се. Свиђаш ми се, пуно ми се свиђаш, ваљда и ја теби?“ – кажем и ја тихо.

– “ Па јесте, свиђаш ми се, али се не могу још опустити. Желим да се боље упознамо.“ – каже она.

– “ Добро, нека иде плако својим током.“ – играм се са њеним прстима.

– “ Касно је, не би желила да се сестра љути. Идемо назад.“ – устане она.

– “ Идемо.“ – заглим је преко рамена, а она мене око струка.

У близини њеног стана станемо у сјену стабала у малом паркићу.

– “ Оно је мој прозор, сестра ми још није дошла.“ – показа ми прстом на мрачни прозор на трећем кату.

– “ Значи, још можеш мало остати?“ – питам је.

– “ Аха, кад се упали свјетло ићи ћу.“ – рече.

Загрлимо се и љубимо, она активно и слободно судјелује дозвољавајући да јој преко мајце милујем груди. Осјећам како јој бутине подрхтавају стиснуте уз моје, а трбушчић грчи.

– “ Ено је, морам ићи.“ – погледа у освјетљен прозор.

– “ Чекај трен, кад ћемо се видити? Може ли сутра у исто време на истом мјесту?“ – предлажем јој.

– “Договорено, доћи ћу.“ – пољуби ме за “лаку ноћ“.

 

Advertisements