Те вечери сам послије дуже времена изашао на Пјацу. Тамо су из друштва били сви који нису радили, па се зачудише што ме виде:

– “ Мислили смо да си нас отписа. Па ди си ти? “

-“ Радим и учим, немам кад. Сада су прошли испити, мало ћу се одморити.“ – кажем им.

Јово Кричковић се курвањски насмјеши, али ништа не рече, знао је о чему се ради.

– “ Колико си испита досад дао?“ – пита ме Петар Докић.

– “Осам, још два па ћу очистити прву годину.“ – кажем им.

– “ Добар си, Бога ми, свака част.“ – потапша ме по рамену.

– “ Могли би и ви, штета што губите време. Ја сам пробио лед, Јозо је са мном, Бранко полаже на Вишој организацијској исто добро. Мало труда и воље, ићи ће и вама.“ – наговарам их.

– “ Ја ћу уписати Вишу саобраћајну овдје, одлучио сам.“ – каже Јово Кричковић.

– “ Уписаћу и ја Вишу економску, кад може Јозо Гргић, могу и ја, био сам бољи ученик од њега у средњој школи.“ – одлучи се и Перо Докић.

Тих дана до краја уписног рока већина њих се уписа на Више школе:

– Петар Докић на Вишу економску,

– Јово Кричковић на Вишу саобраћајну,

– Шиме Нимац на Вишу економску у Вуковару,

– Гојко Жежељ на Вишу електротехничку,

– Делија Иван на Вишу економску у Книну, испоставу Рјечког факултета и

– Јозо Гранчић на Вишу економску.

Уствари, сада су сви одреда ванредно уписали више школе или факултете поводећи се примјером нас тројице “првобораца“. А тих дана од Радничког савјета Саобраћајног погона усвојене су измјене Правилника гдје је аутоматски ванредним студентима за полагање испита одобрен плаћени допуст од тридесет радних дана који могу користити парцијално приликом полагања испита, као резултат наше инцијативе од прије неколико мјесеци. Сада су локални шефови могли само мрзовољно шкрипати зубима.

Када су почела предавања живот је ушао у нормалну колотечину за то јесење доба године. У слободне дане био сам поподне на предавањима до вечери, а након вечере друштво се скупљало на Пјаци. Ту би одстојали око сат времена, па би неко ишао у кино, неко на рендес, а неко кући.

Са Мирјаном сам се виђао седмично два три пута. Кад је стан био заузет изашли би негдје у шетњу или сјели у неку кафаницу уз шеталиште гдје су навраћали и остали парови или, кад је било ружно време, би одлазили у кино. Некад се не би виђали дуже времена, обично кад би она отишла кући у Житнић, а нити она нити ја око тога нисмо правили неки проблем. И она и ја смо имали пуну слободу, кад нас је воља нађемо се, кад је неко спречен, опет је у реду. Нити она ни ја нисмо тежили продубљивању наше везе и прављењу неких планова за будућност, забављали смо се и то је било све.

За децембар сам припремао два посљедња испита из прве године: Економску географију и Њемачки језик.

Из Економске географије је била строга проф. Франка Мартинац. Физичка географја, климатска подручја, морске струје, политичка карта, демографија, развијеност, привредни ресурси, токови трговине и транспортни путеви су били искзани мноштвом апсолутних и релативних бројева, а професорица није дозвољавала импровизцију. Положио сам са трицом и био задовољан, јер их је пуно пало на испиту и по други пут у тој години.

Испит из Њемачког језика је био друга прича. Пландовање у средњој школи сада се морало надокнадити. Врло лако сам поновио граматику из “ Kleine deutsche gramatik’’, научио нове рјечи, али је све то требало укомпоновати у струку, а ту су већу заступљеност имале тзв. фразе него појединачне рјечи. И тај проблем сам лакше савладао писмено, али усмена конверзација је била доста траљава. У то време код учења страног језика више се времена губило на граматику и књижевни изговор него на конверзацију. Многи од нас знали су боље њемачку граматику него њемачки ђаци, али смо у говору били прави “боксери“ у творби реченица. И тако сам из писменога добио петицу, али на усменом сам је успио умањити на трицу.

И тако је 19.12.1969. године прва година на Вишој економској школи била положена, могао сам у фебруарском року полагати испите из друге године.

 

Advertisements