Приближавали су се Божић и Нова 1970. година. У клапи на Пјаци правили су се планови за дочек. Сваки од нас је израчунао свој турнус рада, мој је колико толико био добар. Радио сам на 31. децембра дневну смјену, значи да ћу из Брдашца доћи влаком око двадесетдва сата, па ме Шиме Нимац укључио у групу за дочек коју је организовао са неким цурама у приватном стану једне од њих. Укључићу се мало касније, но, нема везе, дуга је ноћ.

За католички Бадњак отишли смо на поноћку у Св. Дују, да видимо како то изгледа, а највише због цура, које су се за ту прилику специјално сређивале. Немало сам се изненадио кад сам у оној гужви препознао доста партијских функционера и јавних личности из културе и пивреде, који су се свако мало могли видити у дневним новинама или на ТВ гдје су наступали с позиција атеиста. “ Изгледа да је дух еврокомунизма добро захватио и на овим просторима,“- помислим у себи – “а зашто народу показују једно лице кад овамо раде нешто друго? Власт, моћ, новац, богаство, или она љигава дволичност!“ – одзвони ми одговор у мислима на постављено питање, који сам негдје чуо или у књигама прочитао, да такви пориви у људској природи расту са старошћу, док све остало слаби. То је онај црв у храстову деблу који је све дебљи што је шупљина у срчики све већа, па кад се стабло осуши нестају у трулежи заједно.

Свећеник, обучен у прекрасне златом везене и кићене хаљине, говорио је о поштењу, скромности, даривању, јаслама и жртвовању на овом свјету, да би у оном другом царству небеском имали срећу и Рај Божји, а двосмисленим реченицама о узвишешеном католичанству као једином и правом науку Божјем величао хрватског човјека као срећног што је изабрао прави пут који као Божји ферал освјетљава свети отац Папа. А тај пут је сада само мали али снажни поточић горски, који ће ускоро постати силовита рјека што носи, ваља и чисти све пред собом што је кварно на том путу и што је антикрист створио, па позива све да на време и док не буде касно нек се прихључе светом стаду католичком и хрватском, као што су то неки вечерас учинили и на време спасили се. Па онда опет о Јосипу и Марији и млађахном Исусу, јаслама, мудрацима с Истока и весељу у срцима нашим на овај свечани дан.

– “ Ма види ћа овај прића!? И то ми је проповид!? Ка да је на политићкој трибини, а не у црикви.“ – шапће неки старији господин с круницом у руци по којој му прсти по навици лете.

– “ Сада су то поћели јавно, ма при нису смили. Ћиста политика. Ни ми то драго слушат на ови дан у црикви.“ – кима главом његов саговорник.

– “ Откад је ова дошла на врј нешто тамо горе шкрипа, ма још се таји. Мора да попови нешто знају, па се окуражили.“ – шапће први.

– “ Док се с фратрима јува куха неће испаст на добро, слутим ја.“ – шапатом одговара други.

Народ поче пјевати уз пратњу оргуља, а тада се маса усталаса и ми одошмо из гужве.

-“Ове године пуно је више свјета, пријашњих година ни упола га није било, а и оно шта је било све сама старчад, а сад је већима млађих.“ – прича Боћо.

– “ Па видиш ли како је град окићен, тобоже за Нову годину, а цјели мјесец се кити да би вечерас био у пуном сјају.“ – каже Гојко.

-“ О истом трошку прославиће оба празника, то се зове економично пословање.“ – насмијем се ја.

– “ Ајд’ не зајебавај Мажо!“ – лупи ме Гојко шаком по рамену.

-“ Идем ја спавати, сутра радим, нека је Божић.“ – рекох им.

– “ Идемо и ми.“ – упутише се они на своју страну.

Задњи дан у години, као и увјек за празнике, било је ванредних брзих возова, али се саобраћај одвијао без закашњења, по реду вожње. Сви који су радили у дневној смјени настојали су да обаве посао на време како би навече били слободни. Све је било тако до осамнаест сати када на телеграфу из Книна почеше куцати распис да воз 1326 касни у поласку ни мање ни више него 120 минута. Погледам на графикон и видим да ћу стићи у Сплит пет минута послије поноћи.

– “ Ништа од дочека Нове године!“ – кажем ја гласно.

– “Јебеш дочек, напићу се и с њим и без њега, па заспати као топ.“ – каже скретничар Шпиро.

– “ Ако буде дала Драгица?“- насмијем му се.

-“ Она ће добити своје да јој Година ’70 буде берићетна, а шта да друго радимо уз петролејку?“ – слегну раменима Шпиро – “ Значи, твој план пропао.?“

– “Нешто је Шиме организирао, али нема везе. Шта је ту је.“ – мирим се са стањем ствари.

– “ Ако је Шиме организира онда одма преби на пола, немаш за чим жалити. Знаш и ти да он воли више додати ного што јест. Чекај, сад ћу ја.“ – насмија се он и слети низ скалине, сјетио се нечег.

Ето ти га за десетак минута назад и носи на пијату нарезана пршута, крува и капуле и боцун црна вина:

-“Река сам Драгици да пристави каву за касније.“

-“Значи, по теби можемо почети славити?“ – рекох.

-“Помало ћемо, на тенане, нећемо се напити од овога. Ово је све моје, како га мајка природа дала.“ – вели он.

Грицкамо пршут, а брзи возови према сјеверу пролазе један за другим, а у међувремену из Книна стиже анализа за воз 1326 који оде у 19,00 сати, тачно са 120 минута закашњења. Сада немамо ништа друго радити осим њега чекати. Напишем примопредају и са Шпиром се частим пршутом и вином.

– “ Пршуту је друга година, тад је најбољи, а вино је вранац, он се рано трга, видиш како се увинило, као да му је више година, а не овогодишња берба.“ – објашњава ми Шпиро.

Драгица је доњела каву и док смо је пили дадох дозволу за 1326 и добих је од Лабина.

-“Шпиро, све најбоље теби и твојој фамилији!“ – честитам му, а он то узврати и мени, те кад воз стаде пружим руку Мирку Рашковићу:

-“ Све је у реду колега, сретна ти Нова година.“ – и ускочим у вагон.

У возу су два кондуктера, Илија Парађина и Дује Јакелић:

– “ Шта сте каснили момци?“ – питам их.

-“ Није било макиње, јебали их ванредни возови.“ – каже кисело Илија.

– “ А гдје су вам путници?“ – шалим се.

– “ Само ћукови и жељезничари раде, остали свјет се весели.“ – лупи се Дује шаком по кољену.

-“Кад нема ништа паметније куњајмо до Сплита.“ – вели Илија и извали се по дрвеном сједишту.

И нас двојица га послушашмо без рјечи.

Прошао сам преко пусте Риве лаганим кораком, у граду као да нема живе душе. Тек код Дома ЈНА чула се из зграде, пригушена зидовима, музика и жамор. Попнем се у стан на петом спрату, упалим ТВ и гледам сплет пјесама и игара које обично дају послије поноћи. Истуширам се и налијем пиће и запалим цигарету, гледам на екрану пусте звјездице и пахуљице од стиропора, умјетни сњег и конфете, испијем пиће, угасим цигарету и ТВ и легнем.

Заспао сам исти трен.

У шест ујутро пробуди ме звонце. Отворим врата, кад ту Душан са неком дјевојком. Онако сањив нисам је одмах препознао, била је то Катја.

– “ Сретна Нова!“ – обоје ми пожелише углас.

– “ Хвала, баш се спремам на посао.“ – кажем им – “ И вама, такођер!“

На брзину намјестим кревет и одем у кухињу да се обучем, видим да вани пада киша као из кабла.Тад зачујем са степеништа пијану галаму и исти трен се огласи звонце. Прије него што сам успио отворити врата неко извана шаком залупа из све снаге по њима дерући се као да је у планини:

– “ Отвори Мажо, ди си!?“

Душан скочи из фотеље ка’ рис и издера се:

– “ Ма које су то будале!?“

Отворим врата, а тамо Петар и Стево Докић, Јозо Гргић и Шиме Нимац пијани к’о земља. Издерем се на њих:

– “ Не можете унутра!“ – и ставим прст на уста – “ Имам госте.“

-“ Јеба те Бог блесава тако!“ – издера се Перо на Шиму – “ Ајмо ћа, јесам ли река да не треба ићи!“

Некако их, што сам тише могао, одгурнем низ степениште, а Перо, који је био најприсебнији или најбоље подносио пиће, рече:

– “ Мажо извини, одвраћа сам ове будале да не долазимо, али џабе, говорио њима или пиша у вјетар, исто ти дође. Реци брату да се извињавамо.“

– “ Он је исто малоприје дошао с цуром, благо вама што сте под гасом, изгледа да сте се провели добро.?“ – питам га.

– А, а, .., ди ..си ..ти., шта .. ни.. си доша, ми ..те чека..ли?“ – једва изговори Шиме.

– “ Цил..о вр.и..ме с..мо те чек..ал..и !“ – навио се за њим Јозо посрћући језиком.

– “ Каснио влак, стигао послије поноћи, није било смисла да долазим тада.“ – кажем више да Перо разумије, видим да ће ме ова двојица још сто пута питати.

Стево се само блесасто кељи и шеледа.

– “ Шта ћу с вама, треба добра, добра црна горка кава, али гдје, све је у ову уру затворено?“ – говорим Пери.

– “ Ваљда нека биртија ради.“ – Перо је сада скроз присебан.

На срећу, код кина “Балкан“ мали “ Бобисов“ кафић је радио. Угурам их унутра и наручим четри дупле горке каве, а вињак и каву за себе. Конобарица види колико је сати:

– “ Сад ће они добити гром каву, па ће доћи себи. Тешко нама трезнима у пијану друштву.“- и наздрави самном.

Послије каве друштво мало дође себи, па им се поче куњати и ја их одмах отправим на спавање. Киша је престала, а ја не знам шта ћу са собом. Кренем у шетњу преко Риве пут Бачвица, па уз море, ногу пред ногу, све до Фирула, па се Кончаревом и низ Првобораца вратим до Депадансе дома ЈНА. Ресторан је радио, сједнем ту, наручим вињак и каву и листам новогодишњи број “ НИН“-а који је неко од гостију заборавио.

Око једанаест сати упутим се преко Пазара и Пјаце на Обров у Милицијску мензу на ручак. А тамо друштво милиционера које је ноћас као и ја радило, пију жестоко за аперитив и препричавају ноћашње догађаје.

– “ Било је мирније него других ноћи, сви славили по кућама, а они дубљег џепа по хотелима док су биртије биле затворене већ у десет. Могли смо мирне савјести спавати. Ни једног јединог изгреда, камоли туче, а толико се ноћас пића попило.“ – прича Раф.

– “ Доста је њи отишло на село, стигла родбина са маркама за Божић, биће проблема задњег дана празника. Тако је увјек, кад се ови са села врате.“ – тумачи Ђоко Ераковић.

Ручали смо без журбе, а онда одошмо на спавање. “Ваљда је Душан до сада отишао с Катјом“, надао сам се.

И били су отишли. Заспао сам усред неког каубојца на ТВ.

 

Advertisements