Из Брадашца сам прешао радити у Лабин Далматински, који је био надзорна станица за укрсницу Брдашце. Сада је шеф станице био Анте Ивковић, родом из Лабинске Драге, који је са женом учитељицом и двоје дјеце становао ту у станичној згради. Десеак година старији од мене, млад и у пуној снази, физички згодан и комуникативан, није са ситницама гњавио особље. Био је пошао у војну ваздухопловну школу, али је у некој незгоди повредио кичму, па се преко оца жељезничара пребацио на жељезницу завршивши двогодишњу школу за отправника возова. Мислећи унапред и уз финанцијску помоћ родитеља уписао се у стамбену задругу и преко ње градио стан у Сплиту, који ће му ускоро бити готов, а он је гледао да нађе себи и жени неко радно мјесто у граду ван извршне службе.

Кад би имали обавезно поучавање окупили би се у станици, укратко упознали са измјенама прописа, а остатак дана би провели играјући балоте и карте уз унапред наручено печено јање, пршут и вино, које би солидарно плаћали.

Како је и он морао вишим руководиоцима показати да нешто ради једном мјесечно би издао свком по један “коректор“, како се звала казна за неку неправилност у послу, па би били и вуци сити и козе на броју, јер су то билт минимални новчани износи.

Но, ни ту се нисам дуго задржао, по потреби службе су ме вратили у Солин. Тамо је био пакао. Салдо кола био је увјек на максимуму, радиле су три маневарке, јер су поред маршутних влакова с антрацитом за Лукавац биле и неколике маршуте фосфата за Кутину, Шабац, Нови Сад и Суботицу, те маршуте нафте за Сисак. Уз све то добио сам приправника отправника возова Младена Петковића из Приморског Врпоља код Шибеника. Гледајући ме у вјечитој гужви момак је престрашен сједио и чудио се како са свим тим излазим на крај:

– “ Боже драги, у шта сам ја то упа?“ – призна он да му ништа није јасно.

– “ Полако Младене, био си добар ученик, лако ћеш ти ухватити почетак конца, па ће се клупко лако одмотавати. Узми Пословни ред први и други дио, проучи то добро, па гледај пар дана, а онда ћемо почети конкретно. Сједишећ ти овдје и писати и све ће ти бити јасно.“ – дам му књиге из ладице отправничког стола.

Тих дана сам на Вишој економској положио испите из Економике туризма са врло добрим код проф.мр Крстић Александра и из Организације и управљања у привреди код проф Драговић Мирка, исто с врло добрим и узео код њега тему за писање семинарског рада.

Младена сам послије пет шест смјена бацио у ватру:

– “ Сједни овдје и командуј, јеси ли видио како се то ради, ја пратим све што радиш и не требаш се бојати.“

– “ Отправнче, ја још неби, некако ме страх. Неугодно ми је овим старијим издавати наредбе.“ – не би он.

– “ Учили су те да си најодговорнији и зато носиш црвену капу, нико те не пита за године док ти је она на глави. Зато покажи шта знаш, а ја сам увјек ту на двојном телефону. Они не смију осјетити твој страх, он је заразан, па ће се и они бојати.“- ставим му црвену капу на главу.

И Младен Петкови“ приправник “ прокурика као млади пулестар, испочетка промуклим гласом од узбуђења, а касније све сигурније. Кад дочека и отпреми први влак сједе на катригу сав у зноју.

– “ Ето видиш, све иде како треба, лед си пробио, сада је вода ту па се напи до миле воње.“ – кажем му са осмијком на уснама.

– “ Најтеже ми је издавати наредбе, увјек мислим да ће ме неко упозорити да тако није добро.“ – брише он зној са чела.

– “ Сваки пчетак је тежак, то је позитивна трема па мозак брже ради. А брзину ћеш стећи рутнски, то долази с временом и вјежбом. Ајмо ми даље, долази ти 1356, гдје ћеш с њим?“ – питам га.

– “ А шта вози ?“ – упита.

– “ То ти мени реци, имаш анализу, потписао си је код телеграфисте.“ – смијем се.

– “ А да, вози каблове за Луку.“ – сјети се.

– “ Какво ти је стање у Луци?“ -питам га.

– “ Е, то не знам.“ – призна.

– “ Зови надзорника скретница, нек ти каже стање, видићеш да он зна.“ – кажем му.

Он зове и пита, па ће мени:

– “ На трећем има десет вагона за “Прераду“.

– “ Зови вођу Ловру, реци му да 1356 долази с двадесет вагона каблова за сат времена и нека их одмах преузме са другог, за три мнута.“ – кажем му.

– “ Али други је пролазни, куда ће проћи 1319, путнички из Сплита?“ – пита.

– “ Гледај, ево графикона. Влак 1356 улази на други, стројеви иду као С 1356 за Сплит, а Ловре с маневарком одвлачи вагоне с другог у Луку, тако ће 1319 имати слободан колосјек, јер се са С 1356 укршта у Предграђу, а то ти је луфт од десет минута.“ – објасним му.

– “ Добро, схваћам, али најбоље је да то Ви преузмете, збунићу се.“ – хвата га паника.

– “ Ја сам ту, ти говори, имаш времена, мирно и хладнокрвно, све ће бити у реду.“ – не пристајем да га одмјеним.

И Младен удахне дубоко, па још једном, и поче по договору. Кад је све прошло како треба опет дубоко увуче зрак и одахну:

– “ Одлично, сад сам се рјешио треме, а на почетку ми је дошло да побјегнем из прометног уреда.“

 

Advertisements