Током трећег мјесеца остао сам у Солину, Младен се добро уклопио у посао па му је било жао што не наставља приправнички стаж са мном, али ја ту нисам могао ништа. Упутили су ме на замјену у Каштел Сућурац, код шефа Ђорђа Жунића, омалена буцмаста човјека, којег сам познавао још из Више саобраћајне школе у Београду, али му је нешто запело с испитима, па још није дипломирао. Ту су још дежурали старији отправници Бранко Јањушевић, који је као студент пропао у Вишој саобраћајној школи у Београду, Иван Зорић, родом негдје из Лике, а становао је у некадашњој станичној згради у Каштел Гомилици, и најстарији Иван Фураћ, Загорац, који је још педесетих овдје распоређен, па је ту засновао и породицу и остао за стално.

Као сусједна станица Солину Каштел Сућурац је често служио као лагер за празна кола и приспјела товарена кола која нису могла стати у солинску станицу, па су ту чекала до повлачења на истовар, а имао је и сопствени утовар и истовар на индустријском колосјеку творнице “Југовинил“.

Тако би магазинер с радним возом ујутро отишао и изввршио примопредају кола у творници, а вратио се око десет сати са фришким скушама које би успут купио од рибара на риви, па би их дали једној комшиници да их испржи на граделама, а успут би од ње купили вина да залијемо рибу.

Због мањег обима посла ту сам могао, нарочито у ноћној смјени, учити, па сам за априлски рок припремао три испита: из Монетарне и финанцијске политике код проф. др Ненада Гвоздановића, из Економике подузећа код проф. Јосипа Вушковића и из Пословања банака и платног промета код проф. Никше Ботића. Сва три сам и положио око половине мјесеца, оцјене су биле боље него што сам очекивао, а чак сам добио и петицу из Банкарства.

Поред тих испита на Вишој имао сам и у подузећу периодични испит, којим се сваке године врши провјера стручног знања свег извршног особља од стране инспектора саобраћајне службе из Загреба. Кад сам тамо дошао немало се изненади, инспектор је био Мате Накић, један од најбољих студената Више саобраћајне школе из Београда док сам ја ишао у средњу, па смо се од тамо и познавали.

– “ О, здраво колега Мажибрада, шта ја да тебе питам, ниси ти још заборавио градиво из школе. Реци ми како си се снашао, како посао?“ – пита ме.

– “ Није лоше, добро је, посао није проблем, ма ја желим више, уписао сам Вишу економску ванредно, па се с њом борим.“ – кажем му укратко.

– “ Па како иде студирање?“ – распитује се.

– “Добро, као редовном студенту, сада сам на другој години, али ћу наставити други ступањ на факултету кад завршим овдје. Ваљда ће тако у будућности бити боље.“ – велим му.

– “ Кад дипломираш јави се, можда ће се наћи нешто у Загребу, ако тамо желиш ићи. Настојаћу помоћи.“ – показује он добру вољу.

– “ Имаћу на уму, хвала Мате.“ – поздравимо се да он може друге испитивати.

Advertisements