Из Каштел Сућурца премјестише ме у Садине. Садине су укрсница као и Брдашце, само с јужне стране Лабинске висоравни. Надзорна станица је била Каштел Стари гдје је шеф био Иван Гиљановић звани “Зубоња“. С терасе зграде, гдје сам сачекивао возове, видјело се цјело Каштеланско поље с аеродромском пистом по средини, Трогир, Чиово, Солински базен с Козјаком изнад и Сплит са Марјаном. Узлазне струје зрака са мора ту су небо чиниле увјек чистим и одржавале видик оштрим, да су се могли разликовати свих седам Каштела по старијим и специфичним крововима од купе, иако их је настојала спојити новија и дивља градња кућа.

У приземном стану зграде становала је Иванка с кћерком од петнаестак година, разведена од прометника Јурића, који је прије неколико година изазвао судар возова кад је било двадесетак жртава, па завршио на дугогодишњу робију, а послије се изгубио негдје у родном Загорју.

У стану на спрату становао је Штеф Голуб, отправник, родом из Загорја, с прељепом женом Јагицом-Јагом. Дјецу су оставили код својих у Загорју, јер одавде им није било могуће похађати прве разреде основне школе. Да иду влаком до Каштела то би за дјецу без пратње био превелик напор, а и опасно, а праве цесте до укрснице није било, већ нека путина, коју би свако мало воде послије киша разровале. Јага је била на сто мука, њена физичка љепота и топле велике очи, дуга смеђа коса и кокетни ход привлачиле би удвараче као лампа ноћне лептире, а љубоморни Штеф је пратио сваки њен покрет и поглед и настојао је затворити у свој кавез. Својим нетактичним, тврдоглавим и бучним поступцима постизао је управо супротно од онога шта је желио, Јага је кокетирала гдје је и кад је стигла не осврћући се пуно на његов бјес. А у Садинама је било увјек младих и згодних отправника, који су се стално мјењали на замјенама.

Кад сам дошао ту дежурати имао сам доста учити, за јунски испитни рок пријавио сам пет испита, па сам све слободне тренутке користио за учење, не обраћајући пажњу на Штефа и Јагу.

Некако око подне, сједим на тераси и учим, а скретничар Јаков Бешлић звани “Бешо“, згодан тридесетогодишњак, увјек насмијана лица и живих очију, сједи до мене и чита “ Слободну Далмацију“, коју сам јутрос донио. Кад увиди да се неће баш пуно наразговарати са мном, дигне поглед преко новина:

– “ Ну ти Исукрста, ну ти Госпе липе, прометниче видите ово!“

– “ Шта Јакове?“ – не дижем поглед с књиге.

– “ Ено тамо Јаге у костиму, сунча се, ма види ди се и како намистила.“ – пљесну ме руком по кољену кад спази да још не гледам.

Дигнем поглед на малу ледину преко колосјека, кад тамо Јага прострла свјетлу деку и у минјатурном купаћем дводјелном костиму намјестила се изазовно и сунча се, тобоже читајући неке женске новине.

– “ А она будала прати сваки њен покрет кроз шкуре, чујем га како пурњави од биса.“ – вели Бешо.

– “ Ма, јебеш је, нек се курчи, ко јој брани.“ – кажем ја равнодушно.

– “ Изгледа да је печеш на тихој ватри, кад је и ово одлучила не би ли ти привукла пажњу.“ – смије се Бешо.

– “ Шта јој ја радим, ама баш ништа!“ – правим се наиван.

– “ У том и јесте проблем, она је научила да сваки нови отправник блене у њу и удвара јој се, а ти баш ударио контра. Штеф је задовољан, али она није, зато јој је на памет пало сунчање.“ – објашњава ми Бешо суздржавајући гласни смјех да га Штеф не би чуо.

– “ Ма, згодна је, нема шта, али ко би се излага ризику да ратује с овим Загорцем ради ње. Има и јефтиније пичке.“ – смијем се.

– “Да богда ме ђава однија ако би јој опростија!“- облизну се Јаков.

Утом ти ето Штефа к нама:

– “ Здраво дечки, пауза, не?“

– “ Здраво Штефек, как си кај?“- ја ћу њему.

– “Добро, па ти шпикаш по загорски.“ -зачуди се.

– “ Мало, био сам једно лето там.“- натуцам.

Јага, као да је једва чекала, скупи деку и дође к нама. Бешо јој гледа воловским погледом облине и у онај пар коврчавих смеђих длачица што је испао испод руба гаћица, па час бњеди, час црвени, а она ширећи пуначке усне покаже бисерно бјеле зубе кокетним осмјехом:

– “ Отправниче јесте ли за каву?“

– “О, радо, госпођо Голуб.“ – насмјешим се захвално.

– “Сад ћу ја.“- одњише облом и бујном позадином коју су гаћице једва обуздавале.

– “Кај то читаш?“ – узе Штеф књигу из Привредног развоја од проф. др Слободана Комазеца.

– “Спремам испит на Вишој економској за јунски рок.“ – објасним му.

– “ Гре ли, ово је прилично тешко?“ – гледа он графиконе и формуле по средини уџбеника.

– “ Иде, редовно их полажем.“- велим му.

– “ Никај ја ово не разумем.“ – затвори он књигу.

– “ Ниси ти зато, али моја деца ће студирати.“ – јави се Јага са дна степеница, обучена сада у кућну хаљину с великим деколтеом и стиснутим појасом око струка, не закопчавши ниједан ботун на њој, носећи на послужавнику четри бићерина и ћикаре и боцу “Johni Woker“- а.

Уђе у прометни уред, нали виски у чаше и каву из џезве у ћикаре:

– “ Ово сам купила на “Аеродрому“, тамо ћу ускоро почети радити, у кухињи, обећали су ми, па да га пробамо.“

– “ За запослење!“ – наздравим продирући јој поледом у крупне зјенице.

– “ За посао!“ – кокетно ми одговори.

-“ Код њих су добре плаће, чуо сам.“ – кажем јој.

– “ Да, имала би већу плаћу него Штефек, а посао упола лакши.“ – хвали се она.

– “ Тешко се тамо запослити, примају само згодне и младе жене и дјевојке и пристале и школоване младиће.“ – причам им.

-“ И имају лепе униформе, бесплатан фризерај и шминку, а може се набавити много лепих ствари без царине.“ – информира нас она.

– “ Вас ће сигурно примити, не требате се бојати.“ – ласкам јој.

– “ Мислите?“ – она ће преврћући очима.

– “ Једино ако су сљепци у комисији, неће.“ – смијуљим се.

– “ Миле зна загорски.“ – ускаче исти трен Штеф да прекине ту врсту дјалога.

– “ Слабо, разумијем све, али неисам баш јак у говору. Био сам тамо једно цјело љето.“ – кажем јој.

– “ А где, у којем делу?“ – Јага ће.

– “ Вараждин, Чаковец, Виница, Марушевац, Бањски Двори, Воћа Горња, Воћа Доња, Ладања Горња, Ладања Доња, све у том крају. Било је љепо, има пуно љепих пуца и плеса, скоро сваку вечер свирају музикаши или ватрогасци.“ – причам јој.

– “ Свидело ти се?“ – упита.

– “ Как не, лепе горице, лепе пуце, весео пук.“ – покушавам по загорски.

– “ Није мртво као овде, умрећу од досаде, једва чекам да почмем делати.“ – пожали се она.

Почеше звонити телефони:

– “Хвала на кави и вискију госпођо Голуб, баш ми је пријало.“ – подилазим јој.

Она скупи прибор:

– “ Било ми је драго Вас почастити.“

Она и Штеф одоше у стан, а Бешо ће:

– “Боже драги и мили, ма јесте ли видили оно, длаке се пробиле, а ја очи не могу скинути, бленем ко блесав, језик ми се завеза. Да је моја, сатра би је, Исукрста ми!“

– “ Згодна је, нема шта, мора се признати. Шта ће јадна у овој пустињи, њој треба забаве и друштва, тако је навикла горе у Загорју.“ – кажем му.

– “ Зато је овај ован и дове овди, мора да је шарала и тамо!?“ – Бешо ће.

– “ Ко ће воду у ситу задржати?“ – велим му.

– “ Ти је можеш скупити кад те воља. Гледам како те осматра, ка мачка џигерицу.“ – констатује Бешо.

-“ Пригоде беру јагоде! Ако испадне прилика.“ – кажем му и одем пред воз.

Предвече, кад је Бешо однио сигналне лампе, а Штеф хранио зечеве, дотрча Јагица у кућној хаљини:

– “ Имам нешто за Вас, видим да сте пушач.“ – пружи ми кутију “Marllbora“.

-“И ја за Вас.“ – истргнем листић из телеграфског блокчића и испишем број телефона и адресу – “Знате ми турнус, кад будете у граду, јавите се.“

– “ Хоћу, ускоро.“ – узе цедуљицу и гурну је у џеп хљине и отрча обазирући се у стан.

Advertisements